ЖИВА УСПОМЕНА
Још по некад
Прошетам том стазом
Која води далеко
Још по некад сањам оне наше
Снове који не могу доћи
Како и да дођу
Остала је само мермерна плоча
И ти као светионик у ноћи
По некад бацим једну ружу
А увела је пиле моје
Бацим, а плашим се да погледам
Пада у амбис понора
Трн тако јако заболи
Док зашкрипи и остави траг
А та хладна плоча ух боли
Гледа ме твој лик
Пиле моје удахни овај дан
Јеси ли близу сунца или
Ону звезду шаљеш што дође у ноћ
Још сањам наше снове и знам
Ма поносан си сада ти
Сунце моје анђеле мој најлепши
Сећаш ли се оног дана
А ти ме вртиш у круг
Тако си сигуран да нас неће
Ма ништа и ништа раставити тад
Узима и Бог оног ко је
Ма много драг
Можда си и љут што ово пишем
Али године крију многе боли
Требао си ми само мало
Да ме још увек чуваш и волиш
Са твојим одласком изгубила сам
И себе и тебе и све што је било
Сунце моје, сунце моје мило
А да дишем сада ма како то
Јел ја уопште више и живим
Јел ти хладно када дођу
Они тешки дани сиви
Годинама те покрива твоја птица
Од милости си ме тако звао
Покривам и оног меду
Ког си ми од срца дао
А оне речи и сада бoлe
“Не бој се ноћи сунце моје
Када дође некада црни дан
Он ће те чувати
И ако некада одпутујем сам”
А ко да мисли сада о томе
Ма је ли могуће све то
О зашто ми те је узео
Драги Бог
Да боли сваки дан који дође
И прође и опет ништа не буде
Убијају ме ове године
А осуде и заувек осуде
Да ли се нешто могло тада
Да ли да се промени
И опет боли шкрипа
Твојих точкова
Покушао си смрти да се спасиш
Ниси успео а ја бих
Све свеће света за тебе
Да угасим
Недам да те пеку и да сузе
По теби
Боли ли те пиле моје
Како то да опростим себи
Шапућем ти сваке вечери
Оно што си увек желео чути
Волим те сунце моје
Волим те и спокојан ми буди
© Даница Димитријевић Петровић
17.09.2021.
Lepa nostalgična pesma