Materi na poklon

Za sve, bolne noći, što Si propatila;
Ostajala budna, kad bi me ispratila;
Majko, o kako to milo zvuči,
kad kroz uobražene, ušu slušam:
one grozne reči -idi uči!-

Majko, o zanavek znam,
da Tvoja ljubav iznedrila je sve.
Čak i onda kad lutam sam.
Znam. Nervozno, Ti, misliš na me.

Obuzdavaš svoje strepnje, nemire;
Kroz reči pažnje i suzne oči.
Ljubav, Tvoja nikad ne umire,
i kad si tužna što pijane noći-
provodim sa kojekakvima i kojekude.

Znaš da praštaš čak i kad boli,
ono vreme, kafane, pa kad me i ne bude.
Imaš razumevanja jer voliš.
Za ono, Tvoje je, divlje i mlado;
Što me uznemireno nosi,
htela bi da znaš vrlo rado-
gde sam bio i kud sam stig’o,
ali nevin i nežan, Tvoj dodir po kosi
oprašta i dopušta.

Iznova, iznova gluposti, o iste.
Od njih živim;
Kao vidovita, ja Te ne krivim,
što pogađaš, stalno, savesti čiste.
Gde sam…
Evo me dobro sam. Dovoljno je, molim.
Da nemir ublaži, da splasne.
O, ja Te volim!
Kao što Tvoje ruke,
već stare, jake, znaju da vole,
kao što su tukle;

Majko, o kako snažno zvuči,
k’o juče bejah
od kilo mesa u Tvojoj ruci.
Majko, o znaću da sam u raju,
kad do mene dopru, kao sa nebesa
topli, strogi, tvoga glasa zvuci!