Пристигла с’ дахом топлога лета,
с’ првим знацима јутарње росе.
Питала смерно: Дал’ можда смета?
Убога, једва ноге је носе.
Вунастом косом прекрила лице
као да неку далеку тајну
скрива, ал’ поглед луталице
разоткри тугу тиху , бескрајну.
Жубори тихо столетна чесма,
прошлог живота трагове брише.
Грануло сунце, лелуја песма,
с’ најлепшом римом сама се пише.
Хук новог дана ненадно мења
уморних крила немиран лет.
Са дахом ветра у башти хтења
процвето’ најлепши рајски цвет.
(C) Душан Комазец
(Прочитано: 161 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.269 пута)