ТЕК ТЕК
још једну песму крилату ево
приносим
постојање да означим
дух стварања да разгорим
да осветлим пут животни
од родних врлети урвина и беспућа кроз неверицу
преко јаруга и усеклина
кроз невиднину и измаглицу
кроз немир и дрхтавицу кроз сузу прву
за словом и исказом скамењеним кроз испосницу
с погледом плавим узнесеним
непомиреним и отвореним
родној груди и звуку химне нареченим
док пробија се кроз помрчину и звериње
као издвојени глас
што надјачава метеж буку
и разгорева нетремицу коју разумеће тек
они што долазе
што сићушну наду у урлик пропињу
из живота малог бежећи
кроз плетива и везива кроз стогове и крстине
кроз снове у сновима
до замишљеног извесног благодатног
што кроз знакове и знамења
у утроби песниковој васкрсава
7.1. 2013. Рајица Драгићевић