Заудара ми ноћ на недостајање
Опих се сенима што рђавој светлости
Дадоше страст
Од алкохола поглед утрнуо На ћошку
из ког изађох ти неДрага, неМила
Довољан непоглед да се преиначим
У неку тамо
Од које ни паук мрежу сатко неби
Ал када си ми Ти тако испод погледа
Топим све зидове
Рушим све смернице што одводе у реалност
И желим само ово и сад
Животињским нагоном да се нахраним
Тим немиром којим појиш ме
Узбрдице ка развигору гањају
Још један корак ка непостојању
И тако
Он
Она
Ти
Ја
Ма ми
Настављамо ка тој жабокречини
Што од усуда нови лавиринт тка
Да и у овом животу
Неко увек мора бити ловина
Заудара ми ноћ на недостајање
Исплешће се саме те задојене раке
у које љубав сахраних сновиђењем сени
Ни препечени венац од ракије не пече
горе но огањ у ком се
недорече ни слово о срећи!
Воња то бесмилено парче таме
На шакама од јаловог семена
Не рађа се ни остајање
И тако
Ти
Она
Он
Ја
Ма ми
Настављамо ка тој калдрими
У новој хемисфери
Распоређених додира
На овде и тамо
На близу и сад
Што од усуда нови ехо да
Та планина
Што се пропела између јутра и сна