ХОДОЧАСТИМ ТИХО НЕДРИМА ТВОЈИМ – Љиљана Тамбурић

ХОДОЧАСТИМ ТИХО НЕДРИМА ТВОЈИМ

Ходочастим тихо недрима твојим, на твоме рамену смирај да нађем,
приносим дарове, снове ти бојим, без трунке кајања мисли ти крадем.
Верујем небу, да моје си – право,
од данас, па док год постоји свет,
летим ка теби ко пиле безглаво
а знам да то је бесповратни лет.

Трагове твоје – Освештане стазе, пажљиво пратим, на стопе ти стајем,
учим стопала по њима да газе, јер не бих од тебе да одустајем.
Урањам у твоју мисир кошуљу док ти кроз косу провлачим руке,
шапућем оду, драгуљу у оку, слушам из срца, божанствене звуке.

Нека ми опрости Свевишњи судија што меру немам кад тражим и дајем,
ова ме љубав полако убија а не бих желела да се покајем.
Вера у вечност зацели све ране, ранијих живота обрише стигме,
у ове црне, несхватљиве дане
не дам да сумња у живот ме стигне.

Дајем се цела, без изузетка, душом и телом, срцем и умом
јер не бих умела, сад, испочетка, да кренем истим, несигурним друмом.
За узврат тражим из свемира зрнце да као кристал засветли у зени
и оне топле у стомаку трнце, да вечно трепере дубоко у мени.

Љиљана Тамбурић