Добродошли!
JA ZNAM
Ja znam,
jednu reku
koja protiče,
kroz jedno selo.
Ja znam,
crnu pticu,
koja nosi perje belo.
Ja znam
ovaj život,
znam u prste,
a vidjao sam ljude
koji se
levom rukom krste.
Ja znam
što drugi ne znaju
i zato me mnogi mrze
i žele da oteraju.
Ja znam,
da mnogo znam
i zato čvrsto na nogama stojim
i u budućnost gledam.
Iako me svi varaju,
ja se prevariti nedam.
У очима бљесак
ватра у срцу
не прелазе у срећу
куцају на врата
да се вежу
у линију живота
а буктињу и сјај
показују пут
ја те у тами чекам
и надам се да ћеш доћи
у очима видим патњу
у срцу милујем сузу
дођи и не питај
како сам жива
чекање ме доведе у рај
срце твоје носим на длану
да му нико не каже
помери се мало.
Са моје станице
Убрзо ће да крене воз
У којем ће бити сва моја уштеђевина
У једном погледу, пољупцу и загрљају
Са моје станице
Никад нико неће запевати
И сви ће ћутати у неправди
И бити огорчени у процени
Са моје станице
нема преседана у казни
И нема суза , туге и жалости
И нема споразума ја теби ти мени
Са моје станице
Неће бити знакова и путева
Где се можеш сакрити од грешака
И лажима спасити из пакла страдања
Завера надања и проклетства
чуче једна крај друге и
сумњају
и чувају стражу испред речи
да се не промени и буде боље.
Завера надања и проклетства
не седе без свог циља и желе
у свему да се сложе и угуше
све пред собом и угасе наду
да ће љубав истерати мржњу.
Завера надања и проклетства
носи све црно и дише злобом
да се претвори у црног ђавола
и радост претвори у сузу.
ЈЕСЕН ЖИВОТА
Што порани јесен рана
Чини ми се јуче било
Дал ми стиже зима врана
Или ми се само снило.
Нису снови но су јава
Замренила ноћ бесана
Црне мисли роји глава
Испред мене дан без дана.
Сад ме греје зима хладна
Обамрла душа мрени
Дал ме чека судба гадна
Или само гроб ледени.
Кад на небу светли звезда
Мене црна моја чека
У окриљу трнов гнезда
Да битујем до навека.
Стари су нам говорили
Кад закљуца црна врана
Од судбе се не сакрили
Коб је наша зацртана.
Настави са читањем “ЈЕСЕН ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић”
Сајам књига у Крушевцу 2023. – Љубодраг Обрадовић говори песму уз
музику “Adagio-JohannSebastianBach”:
НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ
И на почетку и на крају,
одувек нас носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.
Оно прошло, нас не дотиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.
Моја драга на том броду,
не мисли, баш је срећна.
Пријатеља слуша у заносу,
долази будућност много лепша.
Долази будућност лудо фина.
Машем са обале поспан.
Сутра ћу, уз бокал вина,
ући и ја у неки нови сан.
И све ће проћи, игра жива.
Месец ће да светли, сан да коље.
Опет ће радници на чашу пива
и сећање, некад је било боље.
Опет ће радници да раде,
а мудраци да мудрују и снују
и да се после нове параде,
љуте, што их уз пиво псују.
А ју ћу низ улицу ићи,
крај излога пуних и светлих…
У души светлеће месец,
а џеп биће празан.
Стићи ћу до краја,
свако стигне, јер не жели.
Одмахнућу само руком…
Ко остане, нек се весели!
И на почетку и на крају,
увек се свашта деси.
Ипак, у забораву и бескрају,
остаће нам и порази и успеси…
Настави са читањем “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ – Љубодраг Обрадовић – IN THE BEGINNING AND AT THE END”
MRTVI SU NAJBOLJE DRUŠTVO
Svetlucaju kapi kiše dok mermernom pločom klize,
k`o da se iz staklastih očiju gorka suza sliva.
Sudbina te vrti u krug,pravi životne reprize,
da jedan nesrećnik stoji pred drugim što tu počiva.
Znam da bi puno rekao ,al` usta ostaše nema.
Samo me sa izbledele slike prazni pogled prati.
I dok se tako gledamo u meni živi dilema
da li će tvoja prošlost znak mojoj sadašnjosti dati
Neću čitati sa slike kakav ti je život bio.
Sebično ću pričati kako se moj nesrećni ruši.
Neću želeti da znam šta si ti pokojniče snio,
podeliću sa tobom sve ono što nosim na duši.
Shvatam dok ovde pred tobom provodim zadnje minute,
mrtvi su najbolje društvo,samo slušaju i čute.
© Jasmina Dimitrijević, Srbija
Hej sudbino, kurvo, izdajice,
što mi dobre karte ne podeli;
zašto mrsko pljuješ mi u lice,
kad na kocku stavljam život celi.
Zašto tugu u me osokoli,
satra sreću iz grešnih nedara;
pa udari gde najviše boli,
odra kožu sa nežnih rebara.
Što skrnaviš nabujalu mladost,
te zalomi cvetak u povoju;
što povredi jedinu mi radost,
belu ružu najmiliju moju.
Sa nebesa Bog nam ruke pruža,
milost sveta skinu teški jaram;
te zaceli jedina mi ruža,
verom sudbo i ja tebe varam.
autor
Jovica N. Đorđević