БОЈА МОЈЕ ТУГЕ
Не пишем више стихове од туге
Ово је песма јецаја душе
И када ме више не буде било
Читаће их очарани бојама дуге.
Кад с јутром модрим најчистије мислим
Па прошлост своју привијам на груди
Ту покрај мене неке сенке иду
На човека личе, али нису људи.
Не мере више човека моралом
Нити виде Хришћанске лепоте
У свету овом лудила и кича
Остала је само нека давна прича.
Кад се биће људско мерило моралом
И памтило у назад на колена многа
Тад човеку образ изнад свега беше. Нема више тога!
Сад ко звери кидише свако на свакога.
Сад племенит човек не вреди ни паре
То су само неки фосилни остаци
Кад је време стало мерисмо се знањем
Сад се мери другачије: богатством, имањем.
И нико не пита одакле им виле,
Скупоцени точкови и моћ до небеса
Котрља се време, воде мирно теку
Односе све вредно у велику реку.
А тамо су вирови тамни и дубоки
Из којих се тешко да изађе може
Ту пада богатство и све „шупље моћи“
Јер кад душа потоне ту нема помоћи.
Лепа песма о ружној садашњости.