Probudila se kasno. Bio je petak, 13, godina 13. novog milenijuma. I šta? Pogled joj se zaustavio na satu – 13:13. Mirno je ustala, umila se, očešljala, lepo obukla, bacila pogled na stan i pala na krevet, pa zaplakala: „Ovo nije moj svet!“ Širom otvorenih očiju, dugo već, posmatrala je ljude, događaje, stanja, i najčešće bi zažmurila do bola potresena time što vidi. Govorila bi: ’’ Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali, imam ih. Doduše, tu su dve ličnosti: jedna, koju mnogi prepoznaju i druga, koja njome upravlja. Prva želi da bude vedra, aktivna, društvena, druga je slična orlušini – sve razgleda sa udaljenosti, nikada se ne osmehuje, samo kruži i hladno gura svoju žrtvu u ponor. Kad prva zacvili i zamoli za pomoć, druga se umorno zavuče u jazbinu i promrmlja: „Ma, od koga je tražiš, vidiš li nekog normalnog? ’’ Vreme teče. a ne ističe nikakve opomene. Ono lagano ostavlja tragove na licu, kosi, pokretima, ali duša ostaje ravnodušna dok ne dođe do posebnog izazova. Činilo joj se da je tako dugo bila pod vodom i da ju je iznenadni hladni talas izbacio na površinu. Nije više raspoznavala svoj ni tuđe glasove. Nejasnom divljinom odjekivao je taj strujni udar. Nikada ga ranije nije osetila. Mutio je sve što je dolazilo sa strane. Reči ljudi ličile su joj na monstruozna bića koja žele da joj se zariju u srce i usmrte je. Zato je neprekidno, u sebi ili naglas, ponavljala izraze na jezicima kojih se jedva prisećala da bi im zavarala pristup. Vrata, nekada širom otvorena za svačiju dušu, zalupila su se treskom. Ali sitne pukotine na njima plašile su je. Nije mogla podneti da bilo šta prodre. Vrzmala su joj se po glavi čudesa, ali sve se svodilo na neizmernu želju da zaboravi već viđeno i opet zaspi. Ipak, brzim, usmerenim pokretom dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: “PRODAJEM NAMEŠTAJ “. Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali: “Ej, šta je to? “ “Ništa, prodajem…odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.. “ “Ma nije moguće! “ “Da, da…pričaćemo o tome drugi put…umorna sam. “ Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali. Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. “Da, i to sam JA.“ Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostao je samo PC, TV, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je: “Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je. Živeo 13! “ Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.
Месец: април 2020.
МУЗИКА и ПОЕЗИЈА УЖИВО – ПоезијаСРБ
Поштовани песници, драги посетиоци, од данас, 17. септембра 2023. године, 12. рођендана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, поклањамо Вам одличну поезију и одличну музику. Можете их слушати и као радио на мобилном телефону, таблету, лаптопу, рачунару или телевизору…
Довољно је да кликнете на аудио плејер испод овог текста и можете покренути емитовање свих објављених песника и музичких нумера у континуитету од првог до последњег, баш као радио.
Наравно, поезија не иде без музике и обратно, у многим музичким нумерама поезија је основ. Представљамо Вам и музику крушевачких певача и инструменталиста који су често наступали на поетским вечерима Удужења песника Србије – ПоезијаСРБ. Уживајте!
Поезију наших чланова и одабрану оригиналну музику, (које не можете чути на другом месту), можете преслушати у свако време овде, у овом аудио плејеру. Све песнике можете преслушати у континуитету, као радио на мобилном телефону, таблету, лаптопу, рачунару или телевизору…
Будите члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Радио ПоезијаСРБ биће Вам доступан за презентацију и Ваше аудио поезије. Настави са читањем “МУЗИКА и ПОЕЗИЈА УЖИВО – ПоезијаСРБ”
Зоран Јовановић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ
Зоран М. Јовановић, рођен 1969. године у Лесковцу, где живи и ради. Аутор књига поезије Нит (2015.) , Нада (2017.) , књиге афоризама Прст Судбине (2017.), Зов (2019.), као и два издања књиге Вика ми Лејка (2018. и 2019.). Добитник више књижевних награда у земљи и иностранству. Посебно истичемо да је Зоран Јовановић из Лесковца добитник награде за КЊИГУ ГОДИНЕ за 2019. годину Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за област прозе за књигу ВИКА МИ ЛЕЈКА. (Награда ће му бити уручена)! Радови су му заступљени у преко 150 зборника, заједничких збирки и антологија поезије, крактих прича и афоризама као и у електронским часописима у Србији, више европских земаља и Аустралији. Песме и приче превођене су на више језика. Награђен Октобарском наградом Општине Бојник 2017. године. Поносан на сина Милана и ћерку Милену. Супруга Снежана га још увек трпи.
Данас Вам у посебном аудио виртуелном програму ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ представљамо Зорана Јовановића Христова из Лесковца, једног од првих чланова сајта www.poezijascg.com , сада члана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Све песме снимио је сам Зоран Јовановић, а ја сам одабрао да његову поезију музиком оплемене : Сандра Миладиновић и Милан Милетић Милке. Уживајте!
Зоран Јовановић
Настави са читањем “Зоран Јовановић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”
АДРЕСА – Андреја Ђ. Врањеш
АДРЕСА
др Горану Павловићу
Када будеш кренуо у прошло,
позови и мене,
правићу ти друштво,
до прве успомене.
Даље не бих ишао,
може да се деси,
да угледам друге људе неке,
на мојој адреси.
Понекад пожелим да вратим време – Јасмина Димитријевић
Понекад пожелим да вратим време
Понекад пожелим да вратим време,
у дане оне, кад сам мала била.
Кад се сваког дана, радовах сунцу,
кад веровах да постоји зубић вила!
Несташно трчах по трави,
мада на њој још беше роса.
За мном мама насмејана јури,
Виче на мене, јер трчим боса!
Двориште било пуно перади,
од свих најдражи, беху ми пилићи,
Само се бојах мајке квочке,
због ње им нисам смела прићи.
Онда се тихо на прсте прикрадем,
да нико не зна да сам у штали.
Гледам свог драгог деду,
како коња нежно тимари.
Настави са читањем “Понекад пожелим да вратим време – Јасмина Димитријевић”
Аријана Хинић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ
Аријана Лола Хинић рођена је 9. новембра 1972. године у Мостару, у породици Кандић. Усљед немилих догађаја, у мају 1992. године напушта родни град, те се настањује у Београду, а потом у Крушевцу, гђе непрекидно живи више од двије деценије. Удата је и има двије кћерке. Писањем поезије и кратких прича бави се од ране младости. Посљедњих шест година врши функцију секретара у Певачком етно ансамблу „Лазарице“. Доживотни је заљубљеник у родни град и он јој је неисцрпна инспирација. Члан је Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Њени радови су објављени у школским часописима, те у часопису ПУТЕВИ КУЛТУРЕ, часопису за поезију ПоезијаСРБ и зборнику МОСТАР МОЈ ГРАД. Објавила је књигу “MostArijana” у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
Данас Вам у посебном аудио виртуелном програму ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ представљамо Аријану Хинић, члана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Већина песама снимљена је на промоцији њене књиге “MostArijana” у Белој сали КЦК 14.09.2017. године. Аријанину поезију оплеменили су музиком: Певачки Етно ансмбл ЛАЗАРИЦЕ, Милан Милојевић и њене ћерке Миа и Ина Хинић. Уживајте!
Спасоје Ж. Миловановић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ
Мр Спасоје Ж. Миловановић је рођен 1971. у Крушевцу. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, где је стекао и звање магистра наука о драмским уметностима из области театрологије, одбранивши тезу О драмском стваралаштву др Војислава М. Јовановића Марамбоа. Након одслушаних докторских студија на Факултету драмских уметности одобрена му је докторска дисертација на тему Време у српској драми на почетку 20. века, 1900–1914. Цела биографија је на сајту Народног позоришта Ниш, чији је директор. Спасоје Ж. Миловановић је један од оснивача Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и на поратлу ПоезијаСРБ је објавио велики број својих песама.
Зато Вам данас представљамо мр Спасоја Ж. Миловановића директора Народног позоришта Ниш. Главна животна преокупација и занимање, уствари Спасојев посао је свакако позориште (од Крушевачког позориштапа на даље, све до Народног позоришта Ниш) где ствара као драматург, редитељ, позоришни критичар, театролог, директор. Друга, (по мени) једнако важна Спасојева преокупација свакако је поезија, у којој Спасоје поставља нове стандарде и израста у значајно песничко име Србије. Поезија је (опет по мени) оно право што ће њему омогућити да се искаже, а критичарима дати матерјал да имају по чему аналитички да чепркају… Јер живот је песма и песма је живот. Бар у песмама Спасоја Ж. Миловановића…Као љубитељ поезије и свих културних дешавања подржао је и пројекат Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ „5 ПЕСНИКА И ВИ“ који је одржан 28. 7.2017. године у Клубу КЦК у Крушевцу и том приликом говориo своју поезију. Зато га представљамо и у нашем виртуелном аудио програму ЈЕДАН ПЕСНИК -ТРИ ПЕСМЕ. Програм су те вечери музиком оплеменили Момчило Накић – гитара, Драган Живановић – хармоника и Драгица Калас – вокални солиста. Чујте како поезију говори Спасоје Ж. Миловановић и уживајте!
Мр Спасоје Ж. Миловановић
Настави са читањем “Спасоје Ж. Миловановић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”
СЕНКА ЉУБАВИ И ПЕСМЕ ПОНЕКЕ – Спасоје Ж. Миловановић – промоције књига
|
I OPET SU LILE KIŠE… – Tijana Rapaić Marković
I OPET SU LILE KIŠE…
I opet su lile kiše.
I opet je bio maj.
Ali nije bila Engleska.
Stavila sam Ti srce u levu ruku
A mač u desnu.
Nisi se smejao kao Toranj u Pizi.
Zato sam Tvom Osmehu dala novo ime.
U snu sam samo krala Tvoje korake.
Volela sam Te očima, osmehom, ispruženim dlanovima…
Jer,
kažem Ti.
U Tebi je krv ratnika.
Bori se. Ne odustaj. Vladaj.
Jer Ti si sin Posejdona.
Настави са читањем “I OPET SU LILE KIŠE… – Tijana Rapaić Marković”
ВРАЖЈЕ ВРЕМЕ – Срећко Симић
ВРАЖЈЕ ВРЕМЕ
Да се затворим
Нема ми друге
Ово је кажу
Горе од куге
Да побегнем
Ал` не знам куда
Вирус је просто
Око нас, свуда
Пери темељно руке
Не пипај уста, очи
А кад те страх обузме
Онда коју наточи
Не пружај никоме руке
Не грли друга, брата
И за сваког госта
Затвори своја врата
Не излази и када мораш
Скрати своје релације
Дружења сада су кобна
А најгоре су швалерације