РАДОЗНАЛЕ
оним бившим, садашњим и будућим гимназијалкама.
Ви што сте надвисиле лепоту,
где сте се скриле далеке,
чекали смо осмехе Ваше,
кад ништа без Вас није могло лепше да нам се деси,
кад оно што је било нестварно,
ненадано се збило,
на Вашој од цвећа шареној адреси.
Тихо ,тајновито као музика када се слуша,
чекали смо писма намирисана,
заједно ћутати знали,
после смо рецитовали Бодлера,говорили МОПАСАНА.
Падале су радосне кише,
рађале се тајне,
и ништа више.
Од онда пуне чаше су празне,
суморна се рађају Сунца
и песма је клише.
С ким да се враћамо као некад блиски,
коме да се пише?
Када сте са собом кренуле,
отишле сте велике,
за Дон Жуане бледе, радознале ,
или за Баш – Челике.
