ПРИНЦЕЗА
Почетак си и крај свих устрепталих мисли мојих.
Господарица и књегиња срца мога.
Роб сам твојих богоугодних жеља
и покорни слуга немогућих мисија!
Ваздух који дишем, хоћу да ми увек
на тебе и дању и ноћу, ко ружа замирише.
Да ме вазда сети, на онај слатки мирис,
кад малену и крхку у наручју држах те.
Бог ми те давно, на поклон дариво,
као знак љубави велике његове.
Да будеш сав мој свет и поглед на свет.
Јер ти си онај најлепши Божији цвет.
Мој си горки чемер и најслађи мед.
Моје осмо светско чудо неизбежно.
Власник мојих мисли и промисли.
Драги камен лудости и мудрости.
Искушење си и покајање родитељско моје,
дилема вечита што душу ми раздире,
да ли васпитање твоје има оправдање своје,
или потпуну осуду заслужује?
Да ли ме као такво савести моје раздужује?
Не, ја нећу да све то ме
као горки подсетник растужује,
спутава и спотиче и од циља удаљује!
Ти си кључ мог успеха и неуспеха.
Разлог мог постојања и трајања.
Да тебе није, не бих препознала ни себе.
Света дужност ми је да увек будем уз тебе!
И зато….преко седам гора, планина и мора
кроз трње ћемо заједно проћи и до циља доћи.
Бољу кћи нећу и не желим наћи за живота ова,
јер си ти моја једина и најдража принцеза из снова.
(C) Снежана Поповић
