ВРАЖЈЕ ВРЕМЕ – Срећко Симић

ВРАЖЈЕ ВРЕМЕ

Да се затворим
Нема ми друге
Ово је кажу
Горе од куге

Да побегнем
Ал` не знам куда
Вирус је просто
Око нас, свуда

Пери темељно руке
Не пипај уста, очи
А кад те страх обузме
Онда коју наточи

Не пружај никоме руке
Не грли друга, брата
И за сваког госта
Затвори своја врата

Не излази и када мораш
Скрати своје релације
Дружења сада су кобна
А најгоре су швалерације

СЕЋАЊЕ НА ЈЕСЕН У МОСТАРУ – Срећко Симић

СЕЋАЊЕ НА ЈЕСЕН У МОСТАРУ Док јесење сунце игра се на Хуму И лишће шушти столетних платана, Још ме галеб бели над Неретвом буди, Још Емина шета покрај шадрвана Неко давно време, док затварам очи И док ми косу сребри бела срма, У души сећање на севдах ми буди И са мном пева мостарска калдрма. … Настави са читањем “СЕЋАЊЕ НА ЈЕСЕН У МОСТАРУ – Срећко Симић”

СЕЋАЊЕ НА ЈЕСЕН У МОСТАРУ

Док јесење сунце игра се на Хуму
И лишће шушти столетних платана,
Још ме галеб бели над Неретвом буди,
Још Емина шета покрај шадрвана

Неко давно време, док затварам очи
И док ми косу сребри бела срма,
У души сећање на севдах ми буди
И са мном пева мостарска калдрма.

Ни дашка ветра да лишће покрене
Док се небом сјаји месечине мрежа.
Из даљине, у сећању давном,
Само се назиру врхови Вележа.

Док јесен рана у поденеву тихом
Неретву боји златом ћилибара,
Занесен сненим Шантићевим стихом
И мост се стари над реком одмара.

И тако, у сећању док се враћам кришом
И у сну корачам јесењим бехаром,
Станем на мост, под мостарском кишом
У успоменама душу да одмарам.

КАД СЕ ПРОСИ КОСОВКА ДЕВОЈКА – Срећко Симић

КАД СЕ ПРОСИ КОСОВКА ДЕВОЈКА Када у ковчегу Замиришу дуње међу кошуљама И јелек се раскопча Пошаљи ми просце Нека на девојачкој капији пушка груне Нека се закуне Срце твоје Да ће заувек бити моје А ја ћу ти верна бити У постељи и над колевком И стару ти мајку служити Оцу руке љубити Када … Настави са читањем “КАД СЕ ПРОСИ КОСОВКА ДЕВОЈКА – Срећко Симић”

КАД СЕ ПРОСИ КОСОВКА ДЕВОЈКА

Када у ковчегу
Замиришу дуње међу кошуљама
И јелек се раскопча
Пошаљи ми просце

Нека на девојачкој капији пушка груне
Нека се закуне
Срце твоје
Да ће заувек бити моје

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када са брега
Замиришу плави снегови
И мраз заледи реку
Ти по мене дођи

Замолићу месец да за облак зађе
Да ме срдити брат не нађе
Док за тебе
Бело грло будем спремала

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када с пролећа
Бехар се простре низ пропланке
када косе расплетем низ груди бујне
са врелих ногу развежем опанке
одведи ме

Нек се не љути отац мој ни моје село
Када напустим мајку и кућни праг
Када на грло моје бело
Твојих усана оставиш траг

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када божурови у житу поцрвене
На зденцу хладном
Док умивам грло и лице
Ти дођи по мене

И нек се не љуте жетеоци и косци
Што крчаг воде моје им руке не носе
У поље божурова дошли су просци
Од зрелог жита да ме испросе

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити