У  ЗОРИЛУ  ПРИМИЦАЈИ – Андреја Ђ. Врањеш

 


У  ЗОРИЛУ  ПРИМИЦАЈИ

Не размишљај о  сусретима покадкад  долуталим,
што бејаху као макови црвени,
у зорама  одгонетања најлепше суштине,
када смо живели  дидирима ,
кад су ветрови разносили звукове наших примицаја,
руке грлиле тишином,
а ми веровали да се све наслеђује,
па и гладна вољења.
Нећеш никада написати песме толико великих стихова,
које си изговарала  телом у част љубави.
Све што си помислила видело се у  младовању,
чинила си све да нам  буде широко лепо,
нудили смо се поезијом голом,
кад свака твоја реч беше откривена тајна, изговорена тихо,
као буђење светла,као  пад зрелог снопља
па и тај шумор непоновљивих жеља.
Све  било је велико
и око и поглед,
светлили смо једним пламеном,
исте мисли памтили,
ти си била море дубоко лепотом,
ја маестрал,
на  телу валова,
расуте радости,
у  горилу  страсти.
Пловили смо љубопловом меким,
једином, таквом,
на коти младости.

Настави са читањем “У  ЗОРИЛУ  ПРИМИЦАЈИ – Андреја Ђ. Врањеш”

28 ПУТА ПРОЧИТАНО