Месец: фебруар 2017.

Преко кланца ено магла лиже,
 У прамењу преко поља лети;
 А бура је у висине диже,
 И разбија горе о врлети.

И гони је преко Малињака,
 Гдје се често медвјед може срести;
 А кад нагне преко Љубине пољане,
 Чобане ће по лицу оплести.

Растјераће облаке по небу,
 И сабити у Зрмање бездан;
 Само бистар поглед ће остати,
 Што је горе у Поштак загледан.

И он сам ће у овој дивљини,
 Са маглама стати да се бори;
 А са лица просинуће осмјех,
 Као потпис на буковој кори.

Па ко путник намјерник са воза,
 што се рано у село запути,
 Крајишник ће у свој оковратник
 ил у буру све псовке сасути.

(Посвећено свима онима који су путовали Унском пругом за Београд!)

Кроз камен се далматински вије,
Реп велике престрашене змије;
Испред Книна запјева машина,
С лијеве стране остаде Промина.

А ја чекам с тобом на перону,
Тражим неко мјесто у вагону;
Мала моја, мјесечина плава,
Вечерас нам карте овјерава.

Ноћу шине и сјају и бјеже,
Воз промиче, смијех се разљеже;
Бистра Уна на путу нас прати,
Сваки камен и ливаду памтим.

Бихаћ, Крупа ,Нови, Костајница,
Примиче се Славонска равница;
Јасеновац и цвијет на Сави,
Славонија пред нама се плави.

Воз пролази,царско име носи,
До кољена ноге му у роси;
Ево дана, ево Окучана,
Ево нашег Диоклецијана.

Једна бака унучету тепа:
„Славонијо, алај си нам лијепа.“
А станице све на једну личе,
Преспоро ми равница промиче.

Оста Папук, Славоније нема,
Али ево кићенога Срема;
Митровица, Инђија, Пазова,
Плаво небо, као одсјај мора.

Кроз блокове београдске сиве,
Прошао је мирис Сплитске риве;
А мостови испружили руке,
Воз долази из велике луке.

А мене је довезла машина,
У Београд из маленог Книна;
Београде,мој бијели свијете,
Што ми недаш да останем дијете.
Аутор: Ђорђе Стојсављевић

SEĆANJE

Sećanje svakog za prošlost veže,

to je ono što ljude uvek najjače steže.

No sećanju niko se mnogo ne raduje,

ako stalno srećne snove ne snuje.

A da je sreće za mene bilo malo više,

ne bi ovo srce moralo teško da uzdiše?

Ipak vratio bi ono sećanje još mnogo puta,

samo da ovo srce, nije moralo tako da zaluta.

Zato kada se ponekad u prošlost vratim,

onda lako shvatim, zašto moram da patim.

Ali još ne znam, cenu koju mora da platim,

i da li će biti lako, da se pomirim sa tim.

No cena nikada nije ni bila tako bitna,

ako tada to nije izledalo kao ljubav sitna.

Dok svaka cena, plaća se sa jedne strane,

te postah onaj, što se ubraja u te sirotane.

Tada još nisam mogao celu istinu znati,

niti se bojao cene, koju bi za to morao dati.

Ali kada se i to malo sretnih trenutaka setim,

nemam želju, da se njoj u nečemu svetim.

Dovoljno je za mene vredelo i to malo,

da bi ono bolje sećanje, na nju trajno ostalo.

Zato zauvek najbolji način da se smrt nadživi,

jeste sećanje na sreću, koja je mogla da se doživi.

Pa iako ta sreća, nije bila potpuno ostvarena,

to sećanje dugo će živeti, jer nije bila pokvarena.

I smrt će sa time da se nadživi, kojoj niko nije odoleo,

kada ostaneš u sećanju, onoga ko te je jako voleo.

A kada njen lik ostane u takvome sećanju,

onda je njoj i najmanji tren života u uvećanju.

Trajna večnost nikada u mržnji nije mogla biti,

pa se i to malo sreće, ne može nikad zaboraviti.

Zato čak i sa tako malo trenutaka sreće,

neko može na put ka stalnoj večnosti da kreće.

Ipak to nije put, na koji neko želi samo da se zabavi,

jer put ka večnosti, jeste samo put ISKRENE ljubavi.

Vušković Nikola

Сваког јутра сунце златно сија,
Раном зором петлови се чују,
Бистра река својим током тече
И потоци понекад захуче.
Јарким сунцем окупана Сава
Очи моје сад је опчинила.

Златно сунце сву ме засенило,
Е, баш такво не сија никамо,
Многа блага овде ми имамо,
Љубим земљу целим срцем својим,
Овом својом руком снажно грлим,

Својим славним прецима се дивим,
Лаком руком судбина их узе,
Али они и дан-данас живе,
Великани у сећању трају,
Никада се заборавит’ неће
И док нас је, и они трајаће,
Храбро срце њихово куцаће.

Природа је од бога нам дата,
Радна снага у венама буја,
Ево, као у баштама цвеће,
Дана сваког у рано пролеће.
А планине наше надвисиле
Крашка поља и равнице плодне.
Ах, не дамо камен земље родне!

Slutila sam te pre moga nastanka
Dok sam bila tek zrno zvezdane prašine
Nerođena
Nosila sam te u sebi predodređenog
Nejasno
Kao proročanstvo Sibile iz Delfa
“Bićeš Sanjana Žena Probuđenom Čoveku
Kad Dan Osvane Pred Noć”