ЧУДНА ПРИСНОСТ
У мојој башти станују звезде,
и први пролећни уздаси,
круне се груде земљине језе,
и језде немирни таласи…
Из срца зиме са првим зраком,
набори се појавише,
и изникоше бели прамени,
па небу новост најавише…
Чудом се чуди грлица тиха,
шта се то зором догађа,
зар после студа толики жамор,
који сред срца погађа?
Чудом се чуди и верни шаров,
због дворова што сањаре,
а бокори се шепуре вешто,
подижу и спуштају дамаре!
А ја пожелех да крај њих легнем,
и стопим се са чарима,
да ме опије таква лепота,
и нико не пронађе данима!
И још осетих то да још нисам
ништа такво осећала…
Ех када бих неком људском бићу,
овакву присност обећала!
(с) Миладиновић Сандра Мајра