Дан: 4. фебруар 2017.

СРЦЕ КУМУЈЕ
Срце на скамији живота,
у грчу се рађа, у грчу и умире…
срце осваја, оно и отуђује…
Кумује оно многим сватовима
пише непоузданице и преке мисли,
помаже валовима да се не разбију о хриди,
а, добро срце зна и да се стиди!
Зна да царује скромно,
зна да игра без буке,
да слави у потаји,
да тугује у осами,
и искочи пред хараче
без страха и поговора
да тихо, тихо плаче и не да одговора!
Оно зна да се састави наново из комада,
и да као витез влада најдубљим шумама…
Зна да застане, да се окрене и да воли,
да дрхти као одбачен лист у етру,
срце зна да се покори,
али само тренутно, и само жестоком ветру!
Оно је рођено да лети, а не да чами,
са јатима кружи и зором, рано рани…
Пустите га, није оно ни хоризонт
ни стисак руке…
Победиће вас и на дну мора
као потопљена лађа…
и то без по муке!
Миладиновић Сандра Мајра

КИШНИ ОБЛАЦИ

Руке су ти дрхтале на одласку,
једва си смогао снаге за то,
док су нам капи лиле лицима,
речи ми твоје задаше бол!

Без даха сам остала, скамењена,
у простору и времену изгубљена,
али ти си био истрајна олуја,
одувек кроћена немирна струја!

И дао си ми разглог да живим,
и да се смејем када те нема,
а можда никада сазнала не бих,
да спава у мени силна жена!

У твојим мислима годинама,
постојим међ’ звездама записана,
без додира и страсти, занесена,
туђим очима вешто скривена!

Зато те убрајам у чаробњаке,
који невидљивим силама видају,
кад би ми послао кишне облаке,
да место тебе све опет признају!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

Ако хоћете да ме ”убијете”?!
Па убијте ме….
Ја вас одувек безрезервно волим,
Ништа ми не може неразумевање
Ни оштра казна, ни бол до боли!

Зар могу да мрзим мајку рођену,
Путеве предака, моја поља плодна?
Зар могу да кунем сузе удовица
Које сачуваше огњиште народа?

Моја душа плаче за бол мога рода,
Полако нестајем, па опет устајем,
И склапам руке пред светињама,
Пролеће молим да не посустанем…

О, кршне лађе око равнице,
Куда вијуга моја Расина,
Старе воденице пуне сте приче,
Дајте ми свето семе Србина!

О топле руке сени прошлости,
Над гробовима прилике тихе,
Издужиле сте се попут маглина,
Низ окна лију ваше утехе…

Ноћас се нађох на Газиместану
Мирис божура засени ми чула,
Силни се јунаци одасвуд сјатише,
На кнезу Лазару сијаше круна!

И сви су ћутали упртих погледа,
Док сам корачала мирно међ’свима,
Ране им силне с’ крвавог бојишта,
Али они срећни што сам са њима!

Очима питаше како ми је,
У тако силном ропцу до бола,
На ране своје заборавише
Пригрлише ме јер са њихова!

И мокра се пробудих до голе коже,
Грозничаво ми дрхтеше дамари,
А руке хладне као да умирем,
Ова ме ноћ баш занемари!

Али кад угледах у руци божур,
И свилену мараму око рамена,
Ма, браћо моја сместа ме казните,
Само због предака остаћу стамена!

Ако хоћете да ме ”убијете”?!
Па убијте ме….
Ја вас одувек безрезервно волим,
Ништа ми не може неразумевање
Ни оштра казна, ни бол до боли!

Миладиновић Сандра Мајра

КАД СЛАВУЈ ЈАВИ ДА ЗАЛАЗИ

Лед, лед хоће да ми срце окове,
због љубави праве недоживљене,
онако као кад чаше се ломе,
усуд кад заспи сузе док боле…

Јецај, јецај ми уздахе краде,
одлази опроштај на починак вазда,
и златно класје њише ми ветар…
Чији ли грех то поста ми казна?

Сама у подне док сунце пржи,
звездано небо не видим сада,
ал’ синоћ сам га се нагледала,
беше та ноћ ми пучина гладна…

Тражила је од мене чуда,
да ширим руке попут грана,
да листам, цветам и миришем,
да се шепурим као меана….

А, мени до тога није било,
уткао си се у роју мисли,
у неким муклим ноћним звуцима
зидови шапташе да са мном ти си!

Ипак знала сам да то је привид,
сувише чудно да буде стварно
сувише рано да те додирнем,
али лажно није то знам одавно!

С’ тобом у свету прoлазних чари,
где све мирише на гутљај више,
на крађу часова и минута,
крај наше светиње песму ти пишем!

У песми осмех, пољубац, жеља,
уз верност навек на истој стази,
наше су речи скривена стена,
личи на препреку, а на нас пази!

Наше су очи и руке.. аласи,
и река што подрива обале,
кад славуј песмом јави да залази,
Сунце се само скрива за облаке!

Миладиновић Сандра Мајра