Месец: фебруар 2017.

БЕШЕ ЧОВЕК – Мирослав Јосифовић

БЕШЕ ЧОВЕК Из тужних очију испод набораног чела отргла се као изгнаник још једна суза на њу се читава сад судбина свела покидана и стара као његова блуза Његова се душа сад младости сећа кад је та иста блуза била нова кад му је тек за мало измакла срећа и угашен пламичак дечачких снова Сад … Настави са читањем “БЕШЕ ЧОВЕК – Мирослав Јосифовић”

БЕШЕ ЧОВЕК

Из тужних очију испод набораног чела
отргла се као изгнаник још једна суза
на њу се читава сад судбина свела
покидана и стара као његова блуза

Његова се душа сад младости сећа
кад је та иста блуза била нова
кад му је тек за мало измакла срећа
и угашен пламичак дечачких снова

Сад усамљен стоји, мишљу занесен
сузе му се сливају по образима и носу
сам је дочекао и ову јесен
прсте провлачи кроз оседелу косу

Несигурно је кренуо калдрмом старом
мислећи о неком бољем свету
док га је сенка пратила тротоаром
очи су покушавале да сакрију сету

А беше то човек мио и драг
људина као одваљена од брега
коме су са осмехом прелазили праг
у кући у којој нема више места за њега

Све се променило у само једном часу
тренутку који га је бацио на под
нестале су речи у његовом гласу
претежак му је постао небески свод

Почеле су да га напуштају особе драге
све је дубље и дубље тонуо
понестало му је воље и животне снаге
док није беспомоћан потпуно клонуо

А беше то човек мио и драг
људина насмејана, препуна шала
у једном је трену срећу однео враг
остао је без наде и без идеала…

© Мирослав Јосифовић

ЧУДНА ПРИСНОСТ…..Миладиновић Сандра Мајра

ЧУДНА ПРИСНОСТ У мојој башти станују звезде, и први пролећни уздаси, круне се груде земљине језе, и језде немирни таласи… Из срца зиме са првим зраком, набори се појавише, и изникоше бели прамени, па небу новост најавише… Чудом се чуди грлица тиха, шта се то зором догађа, зар после студа толики жамор, који сред срца … Настави са читањем “ЧУДНА ПРИСНОСТ…..Миладиновић Сандра Мајра”

ЧУДНА ПРИСНОСТ

У мојој башти станују звезде,
и први пролећни уздаси,
круне се груде земљине језе,
и језде немирни таласи…

Из срца зиме са првим зраком,
набори се појавише,
и изникоше бели прамени,
па небу новост најавише…

Чудом се чуди грлица тиха,
шта се то зором догађа,
зар после студа толики жамор,
који сред срца погађа?

Чудом се чуди и верни шаров,
због дворова што сањаре,
а бокори се шепуре вешто,
подижу и спуштају дамаре!

А ја пожелех да крај њих легнем,
и стопим се са чарима,
да ме опије таква лепота,
и нико не пронађе данима!

И још осетих то да још нисам
ништа такво осећала…
Ех када бих неком људском бићу,
овакву присност обећала!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ВЕСЕЛИНА ВЕЉКА ВУЧКОВИЋА 03.02.2017. године

Промоција нове књиге песника Веселина Вељка Вучковића”ЧОКОЛАДНИ ДЕДА МРАЗ ВЕЉА СА СТОТИНУ ЛЕПИХ ЖЕЉА” у народној библиотеци“Симеон Пишчевић“у Шиду,03.02.2017.г.О књизи су говорили:лекотор и коректор Љиљана Вучковић,рецензенти:Снежана Михајловић и Светлана Болманац. Стихове из збирке песама читали су песници Књижевног клуба“Шид“ уз музичку пратњу деце музичке школе“Филип Вишњић“из Шида. Књижевни клуб“Шид“ је саставни део УДРУЖЕЊА ПЕСНИКА СРБИЈЕ“ПОЕЗИЈАСРБ“ … Настави са читањем “ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ВЕСЕЛИНА ВЕЉКА ВУЧКОВИЋА 03.02.2017. године”

Промоција нове књиге песника Веселина Вељка Вучковића”ЧОКОЛАДНИ ДЕДА МРАЗ ВЕЉА СА СТОТИНУ ЛЕПИХ ЖЕЉА” у народној библиотеци“Симеон Пишчевић“у Шиду,03.02.2017.г.О књизи су говорили:лекотор и коректор Љиљана Вучковић,рецензенти:Снежана Михајловић и Светлана Болманац.
Стихове из збирке песама читали су песници Књижевног клуба“Шид“ уз музичку пратњу деце музичке школе“Филип Вишњић“из Шида.
Књижевни клуб“Шид“ је саставни део УДРУЖЕЊА ПЕСНИКА СРБИЈЕ“ПОЕЗИЈАСРБ“ из Крушевца.

Веселин Вељко Вучковић поздравља госте

У првом реду Игуман Отац Гаврило из манастира Привина Глава


Детаљи са промоције

Фото:Народна библиотека”Симеон Пишчевић”,Шид

UKRADENO VREME – Nena Miljanović

  Ukradoh tvoje oči (dok sam u njima bila Ljubav ) Dva skupocena crna opala I sakrih sama od sebe Duboko u dušu i prvobitne pesme Na dno na koje se ne ide bez rizika Iza crte gde počinje i okončava se ljubav I koja deli potrebu za životom Od želje za smrću   Čuvah … Настави са читањем “UKRADENO VREME – Nena Miljanović”

 
Ukradoh tvoje oči
(dok sam u njima bila Ljubav )
Dva skupocena crna opala
I sakrih sama od sebe
Duboko u dušu i prvobitne pesme
Na dno na koje se ne ide bez rizika
Iza crte gde počinje i okončava se ljubav
I koja deli potrebu za životom
Od želje za smrću
 
Čuvah te neprocenjive irise
Kao ogledala svoje ženskosti
Za crne dane
Da njima otkupim dane života
Jednom
Kad me više ne budeš gledao
Očima ljubavi
 
Danas
Kad treba da platim otkup danu
U potrazi za ukradenim vremenom
Potražih tvoje oči
U draguljarnici Ljubavi
( u mojim potonjim stihovima)
Nađoh samo dva gruba kamena
Od kojih podigoh tebi spomenik
I urezah u njega epitaf bez reči i imena
Samo tačku
Na sebe
Ženu
 

СРЦЕ КУМУЈЕ…….Миладиновић Сандра Мајра

СРЦЕ КУМУЈЕ Срце на скамији живота, у грчу се рађа, у грчу и умире… срце осваја, оно и отуђује… Кумује оно многим сватовима пише непоузданице и преке мисли, помаже валовима да се не разбију о хриди, а, добро срце зна и да се стиди! Зна да царује скромно, зна да игра без буке, да слави … Настави са читањем “СРЦЕ КУМУЈЕ…….Миладиновић Сандра Мајра”

СРЦЕ КУМУЈЕ
Срце на скамији живота,
у грчу се рађа, у грчу и умире…
срце осваја, оно и отуђује…
Кумује оно многим сватовима
пише непоузданице и преке мисли,
помаже валовима да се не разбију о хриди,
а, добро срце зна и да се стиди!
Зна да царује скромно,
зна да игра без буке,
да слави у потаји,
да тугује у осами,
и искочи пред хараче
без страха и поговора
да тихо, тихо плаче и не да одговора!
Оно зна да се састави наново из комада,
и да као витез влада најдубљим шумама…
Зна да застане, да се окрене и да воли,
да дрхти као одбачен лист у етру,
срце зна да се покори,
али само тренутно, и само жестоком ветру!
Оно је рођено да лети, а не да чами,
са јатима кружи и зором, рано рани…
Пустите га, није оно ни хоризонт
ни стисак руке…
Победиће вас и на дну мора
као потопљена лађа…
и то без по муке!
Миладиновић Сандра Мајра

КИШНИ ОБЛАЦИ…….Миладиновић Сандра Мајра

КИШНИ ОБЛАЦИ Руке су ти дрхтале на одласку, једва си смогао снаге за то, док су нам капи лиле лицима, речи ми твоје задаше бол! Без даха сам остала, скамењена, у простору и времену изгубљена, али ти си био истрајна олуја, одувек кроћена немирна струја! И дао си ми разглог да живим, и да се … Настави са читањем “КИШНИ ОБЛАЦИ…….Миладиновић Сандра Мајра”

КИШНИ ОБЛАЦИ

Руке су ти дрхтале на одласку,
једва си смогао снаге за то,
док су нам капи лиле лицима,
речи ми твоје задаше бол!

Без даха сам остала, скамењена,
у простору и времену изгубљена,
али ти си био истрајна олуја,
одувек кроћена немирна струја!

И дао си ми разглог да живим,
и да се смејем када те нема,
а можда никада сазнала не бих,
да спава у мени силна жена!

У твојим мислима годинама,
постојим међ’ звездама записана,
без додира и страсти, занесена,
туђим очима вешто скривена!

Зато те убрајам у чаробњаке,
који невидљивим силама видају,
кад би ми послао кишне облаке,
да место тебе све опет признају!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

НОЋ НА ГАЗИМЕСТАНУ….. Миладиновић Сандра Мајра

Ако хоћете да ме ”убијете”?! Па убијте ме…. Ја вас одувек безрезервно волим, Ништа ми не може неразумевање Ни оштра казна, ни бол до боли! Зар могу да мрзим мајку рођену, Путеве предака, моја поља плодна? Зар могу да кунем сузе удовица Које сачуваше огњиште народа? Моја душа плаче за бол мога рода, Полако нестајем, … Настави са читањем “НОЋ НА ГАЗИМЕСТАНУ….. Миладиновић Сандра Мајра”

Ако хоћете да ме ”убијете”?!
Па убијте ме….
Ја вас одувек безрезервно волим,
Ништа ми не може неразумевање
Ни оштра казна, ни бол до боли!

Зар могу да мрзим мајку рођену,
Путеве предака, моја поља плодна?
Зар могу да кунем сузе удовица
Које сачуваше огњиште народа?

Моја душа плаче за бол мога рода,
Полако нестајем, па опет устајем,
И склапам руке пред светињама,
Пролеће молим да не посустанем…

О, кршне лађе око равнице,
Куда вијуга моја Расина,
Старе воденице пуне сте приче,
Дајте ми свето семе Србина!

О топле руке сени прошлости,
Над гробовима прилике тихе,
Издужиле сте се попут маглина,
Низ окна лију ваше утехе…

Ноћас се нађох на Газиместану
Мирис божура засени ми чула,
Силни се јунаци одасвуд сјатише,
На кнезу Лазару сијаше круна!

И сви су ћутали упртих погледа,
Док сам корачала мирно међ’свима,
Ране им силне с’ крвавог бојишта,
Али они срећни што сам са њима!

Очима питаше како ми је,
У тако силном ропцу до бола,
На ране своје заборавише
Пригрлише ме јер са њихова!

И мокра се пробудих до голе коже,
Грозничаво ми дрхтеше дамари,
А руке хладне као да умирем,
Ова ме ноћ баш занемари!

Али кад угледах у руци божур,
И свилену мараму око рамена,
Ма, браћо моја сместа ме казните,
Само због предака остаћу стамена!

Ако хоћете да ме ”убијете”?!
Па убијте ме….
Ја вас одувек безрезервно волим,
Ништа ми не може неразумевање
Ни оштра казна, ни бол до боли!

Миладиновић Сандра Мајра

КАД СЛАВУЈ ЈАВИ ДА ЗАЛАЗИ……. Миладиновић Сандра Мајра

КАД СЛАВУЈ ЈАВИ ДА ЗАЛАЗИ Лед, лед хоће да ми срце окове, због љубави праве недоживљене, онако као кад чаше се ломе, усуд кад заспи сузе док боле… Јецај, јецај ми уздахе краде, одлази опроштај на починак вазда, и златно класје њише ми ветар… Чији ли грех то поста ми казна? Сама у подне док … Настави са читањем “КАД СЛАВУЈ ЈАВИ ДА ЗАЛАЗИ……. Миладиновић Сандра Мајра”

КАД СЛАВУЈ ЈАВИ ДА ЗАЛАЗИ

Лед, лед хоће да ми срце окове,
због љубави праве недоживљене,
онако као кад чаше се ломе,
усуд кад заспи сузе док боле…

Јецај, јецај ми уздахе краде,
одлази опроштај на починак вазда,
и златно класје њише ми ветар…
Чији ли грех то поста ми казна?

Сама у подне док сунце пржи,
звездано небо не видим сада,
ал’ синоћ сам га се нагледала,
беше та ноћ ми пучина гладна…

Тражила је од мене чуда,
да ширим руке попут грана,
да листам, цветам и миришем,
да се шепурим као меана….

А, мени до тога није било,
уткао си се у роју мисли,
у неким муклим ноћним звуцима
зидови шапташе да са мном ти си!

Ипак знала сам да то је привид,
сувише чудно да буде стварно
сувише рано да те додирнем,
али лажно није то знам одавно!

С’ тобом у свету прoлазних чари,
где све мирише на гутљај више,
на крађу часова и минута,
крај наше светиње песму ти пишем!

У песми осмех, пољубац, жеља,
уз верност навек на истој стази,
наше су речи скривена стена,
личи на препреку, а на нас пази!

Наше су очи и руке.. аласи,
и река што подрива обале,
кад славуј песмом јави да залази,
Сунце се само скрива за облаке!

Миладиновић Сандра Мајра