SEĆANJE
Sećanje svakog za prošlost veže,
to je ono što ljude uvek najjače steže.
No sećanju niko se mnogo ne raduje,
ako stalno srećne snove ne snuje.
A da je sreće za mene bilo malo više,
ne bi ovo srce moralo teško da uzdiše?
Ipak vratio bi ono sećanje još mnogo puta,
samo da ovo srce, nije moralo tako da zaluta.
Zato kada se ponekad u prošlost vratim,
onda lako shvatim, zašto moram da patim.
Ali još ne znam, cenu koju mora da platim,
i da li će biti lako, da se pomirim sa tim.
No cena nikada nije ni bila tako bitna,
ako tada to nije izledalo kao ljubav sitna.
Dok svaka cena, plaća se sa jedne strane,
te postah onaj, što se ubraja u te sirotane.
Tada još nisam mogao celu istinu znati,
niti se bojao cene, koju bi za to morao dati.
Ali kada se i to malo sretnih trenutaka setim,
nemam želju, da se njoj u nečemu svetim.
Dovoljno je za mene vredelo i to malo,
da bi ono bolje sećanje, na nju trajno ostalo.
Zato zauvek najbolji način da se smrt nadživi,
jeste sećanje na sreću, koja je mogla da se doživi.
Pa iako ta sreća, nije bila potpuno ostvarena,
to sećanje dugo će živeti, jer nije bila pokvarena.
I smrt će sa time da se nadživi, kojoj niko nije odoleo,
kada ostaneš u sećanju, onoga ko te je jako voleo.
A kada njen lik ostane u takvome sećanju,
onda je njoj i najmanji tren života u uvećanju.
Trajna večnost nikada u mržnji nije mogla biti,
pa se i to malo sreće, ne može nikad zaboraviti.
Zato čak i sa tako malo trenutaka sreće,
neko može na put ka stalnoj večnosti da kreće.
Ipak to nije put, na koji neko želi samo da se zabavi,
jer put ka večnosti, jeste samo put ISKRENE ljubavi.
Vušković Nikola
