POHVALA LUDOSTI
One odavno utabane staze,
mnogi ljudi njima više ne gaze.
Zarasle su sve one u dugo pruće,
srušile se pored njih i stare kuće.
A tamo ni pruća sada više nema,
jer svuda raste šuma jako golema?
Dotle su se u svojoj šumi, svi ljudi izgubili,
jer sva su drveća, za hladan beton zamenili.
Sada umesto lišća, veštački tepih prostiru,
pa zato od bolesti raznih stalno umiru.
Ali ni debeo tepih, njih ne može da štiti,
sve one što postadoše tako maniti?
Svi se odrekoše one zemljane staze,
samo u obući po betonu tužni da gaze.
Napustiše tako mnogi grane zelene,
da bi u kavezu, svi nosili veštačke pelene.
I dok mnogima one mnogo loše stoje,
kao slaba beba, svako dobio je svoje.
Ne žele umesto toga, svi ljudi da budu,
da jako prigrle svoju rodnu grdu,
da zahvale precima na velikom trudu,
i da se ne boje u poslednjem sudu.
Niko onom što je dobro, da se vrati ne želi,
jer svakome srce, poče i u kavezu da se veseli.
Sad je svako navikao, na asfaltu da se kreće,
i da u marketu stalno, probira razno smeće.
Tako svako stalno nosi svoju dušu u nosu,
pa time i svu radost, među to đubre prosu.
Ipak sa time niko se mnogo i ne hvali,
a pametan za onim dobrim još će da žali.
Žalost je svima to jako velika,
da zdravo drvo, ne bude kolevka.
Da pored kuće, čisto lišće ne šušti,
kada je vetar čisti ili kada kiša pljušti.
Da majka svoje dete, na grudi ne tura,
već mu groznu plastiku i gumu u usta gura?
Da se dete po livadama ne vrti kao čigra,
već da bulji u sliku, što mu pred očima igra.
Ali mnogi se od tog lošeg stanja ne stide,
pa tu svoju veliku bedu, ne žele ni da vide.
Na svoje kaveze, svi su vezali jake lance,
a na misli stavili su još deblje katance.
Tako se sada time, mnogi često rado hvale,
i ne vide sve bolesti, na koje se uvek žale.
Njima je zato draža pohvala takve ludosti,
jer to svima jeste odlika velike gordosti.
A niko se i ne trudi da ima skromnosti,
dok se još bori protiv svoje iznemoglosti.
Zato dok svako oseća, da mnogo lako trune,
niko više i nema čašu, čiste savesti pune.
