[ti_audio media=”49495″]
ПАУЧИНА
Ko није прошао ивицом стакла
Нестварна жеља није га такла
Ниједна нота душу распарала
Његова душа нон стоп је спавала…
О соле мио ко није шаптао
Дрхтаве дланове није опекао
Бар једном остао без имало даха
Зрак га је мимоишао попут маха….
Ко не примећује туђу тугу,
Из пепела не устаје два пута јачи,
Ко руку није пружио другу,
Тај реч ЧОВЕК не зна шта значи…
Кога не боле срушене зидине
И због сирочади не зајеца
Ко не зна шта значи топли дом
Тај никада неће имати срца…
Пустош ће тећи његовим венама
Илузија да живи убиће га
Док стрмоглаво жури за факирима
Остаће паучина овога света!
(с) Миладиновић Сандра
