Ponekad eto zalutam tako
u istu staru kafanu,
ponekad spretno okrenem leđa
dosadnom, običnom danu.
Ponekad, sebično, poželim za sebe
bar malo, malo više.
Ponekad zaklon potražim u njoj
kada su u oku kiše.
Ponekad moje nemire smiri
muzika starog svirača,
ponekad tiho samo mi šapne;
“Ova se pesma ne plaća”.
Ponekad vino na tren mi samo
odagna iz srca tugu,
ponekad noć se danu nasmeje,
pruži mi ruku ko drugu.
Ponekad prolaznik u dugoj noći
za sebe kaže; Stani!
Opet se ista pesma čuje,
tužni je opet u kafani.
Milovan Petrović