Месец: јануар 2014.

***Radenko Nastić

Svila,smeh,raskoši teskoba I oporost naizust naučenih reči Biva tako:ko sjaj kad opija Uđe On,i prezre,i razluči. I padnu maske tada I Jasnost kosi nemilice Uznoseći ono što raskoši se ote I slute,i kriju zebnju pada. A licemer-laž iz prikrajka Nazdravlja farisejstva čašom: Za gordost onih što ostaju, Za kikot,za večni oganj na kraju.

Svila,smeh,raskoši teskoba
I oporost naizust naučenih reči
Biva tako:ko sjaj kad opija
Uđe On,i prezre,i razluči.

I padnu maske tada
I Jasnost kosi nemilice
Uznoseći ono što raskoši se ote
I slute,i kriju zebnju pada.

A licemer-laž iz prikrajka
Nazdravlja farisejstva čašom:
Za gordost onih što ostaju,
Za kikot,za večni oganj na kraju.

„ПОНИЖЕНИ“ – Mиладиновић Сандра

„ПОНИЖЕНИ“ Понижени то никада нису ни згажени, ни прогнани, ни преварени, ни обманути, ни исмејани, ни издати…. Нестају ли звезде у олујној ноћи, или даље језде на радост свемира….?! Застаје ли река у јутарњој магли, ил жубори верна својим стремљењима…?! Месецима сунце чека своја лета, векови магију умни да поведу, необрано грожђе да мирише – … Настави са читањем “„ПОНИЖЕНИ“ – Mиладиновић Сандра”

bar-obori-pogled-e1365376289364

„ПОНИЖЕНИ“

Понижени то никада нису
ни згажени, ни прогнани,
ни преварени, ни обманути,
ни исмејани, ни издати….

Нестају ли звезде у олујној ноћи,
или даље језде на радост свемира….?!
Застаје ли река у јутарњој магли,
ил жубори верна својим стремљењима…?!

Месецима сунце чека своја лета,
векови магију умни да поведу,
необрано грожђе да мирише – ветар,
и све тајне среће туге да помету….

Љубав увек сања машту и хероје,
кораке што пустиње пролазе храброшћу…
„Понижене“ који услед снаге воље,
лекције живота плаћају „слабошћу“!

Листови мудрости нису исписани
лажима, сенкама, крвљу издајника,
већ мирисом рузмарина, таласа, дубина,
када се море повуче после снажних плима!

(c) Миладиновић Сандра

Путокази – Александар Јакшић

Остављена шанса за први зрак сунца као твоје лице на хоризонту први удах буђења носи мирис твог имена и све ми личи на уштип зиме топли пољубци као река која никуд не отиче и тебе мила више не заборављам све ме одаје да сам преслаб за скривање онога што се зове судбина слова твог имена … Настави са читањем “Путокази – Александар Јакшић”

Остављена шанса за први зрак сунца

као твоје лице на хоризонту

први удах буђења носи мирис твог имена

и све ми личи на уштип зиме

топли пољубци као река која никуд не отиче

и тебе мила више не заборављам

све ме одаје да сам преслаб за скривање

онога што се зове судбина

слова твог имена остају као путоказ

преко облака у пространство мисли

где се ништа не заборавља.

ХЕЈ – Љубодраг Обрадовић

   ХЕЈ Хеј лепото, окрени се и слети на цвет. Грабеж је сад врлина и ја бих срећу да отимам! Хеј душо, сан трком низ брдо клизи. Зашто да се љубав крије, од ње још умро нико није. Хеј срце… У туђем свету ја лудим. Зашто туђи свет? Свет је наш! Хеј животе, не бежи. … Настави са читањем “ХЕЈ – Љубодраг Обрадовић”

  

ХЕЈ

Хеј лепото,
окрени се и слети на цвет.
Грабеж је сад врлина
и ја бих срећу да отимам!

Хеј душо,
сан трком низ брдо клизи.
Зашто да се љубав крије,
од ње још умро нико није.

Хеј срце…
У туђем свету ја лудим.
Зашто туђи свет?
Свет је наш!

Хеј животе, не бежи.
И насмеши се лепото.
У твом осмеху
је сва слобода.

© Љубодраг Обрадовић

ИЗИГРАНА – Миладиновић Сандра

ИЗИГРАНА Оној старици са литице што гледа, валовиту реку и прудове , вирове и лугове… не замерите сећање на доксате, плотове и запреге, градине и воденице, мирисне дуње, оне прве зоре рујне девојачке….пролећне… и увојке дуге расплетене…уздахе и чежње…. раширене зене…… његове очи…. омиљене…. Опростите јој све мисли и жеље док седи попут сене сама, … Настави са читањем “ИЗИГРАНА – Миладиновић Сандра”

grob

ИЗИГРАНА

Оној старици са литице што гледа,
валовиту реку и прудове , вирове и лугове…
не замерите сећање на доксате, плотове и запреге,
градине и воденице, мирисне дуње,
оне прве зоре рујне девојачке….пролећне…
и увојке дуге расплетене…уздахе и чежње….
раширене зене…… његове очи…. омиљене….
Опростите јој све мисли и жеље
док седи попут сене сама, скрштених руку,
и мирише струк дивље нане, сећа се растанака, туга,
радости и најбољих слуга- суза….
Стазама своје младости открива изнова
слике проживљене и види себе јаку и једру,
веселу и поносну,младу и пожељну….како носи ведро
пуно хладне изворске воде, децу и вриску
радости док беру највишу трешњу у пољу….
Себе најбољу….
Беше дете, девојка, супруга, мајка, бака,
а, сада дрво осушених грана и корена који
се назире испод трошне земље…
А, чинило се могла је боље и више…
Те своје снове, жртвоване, непроживљене…
да ли то судбина пише својим пером
залазак сунца и остатак дана….!?
Опет и ову ноћ остаје сама….
Изиграна….?!

(C) Mиладиновић Сандра

ПРАВО ИМЕ – Mиладиновић Сандра

ПРАВО ИМЕ Без патње људи нису људи, осмех из душе постаје редак, тежак је пут испосника, голет и крш, a глас јак и једак… И пружају авети бестидно руке, лаж увијену у најлепше речи, кроз пустињу фатаморгана се буди, на раскрсници осмех хуља звечи… А, ране живе налазе пута, у ропцу очи постају неме, бездан … Настави са читањем “ПРАВО ИМЕ – Mиладиновић Сандра”

IMG_5176

ПРАВО ИМЕ

Без патње људи нису људи,
осмех из душе постаје редак,
тежак је пут испосника,
голет и крш, a глас јак и једак…

И пружају авети бестидно руке,
лаж увијену у најлепше речи,
кроз пустињу фатаморгана се буди,
на раскрсници осмех хуља звечи…

А, ране живе налазе пута,
у ропцу очи постају неме,
бездан из чемери и семе рађа,
надолазе таласи клица када крене…

Е, усред поља црвених булки,
облаци нестају попут сене,
очима ништа није скривено,
живот без лажи тече кроз вене…

То оздрављење доноси радост,
разум до мудрости још битку бије,
а, крст што следиш и када те боли,
једино твоје право је име….

(c) Миладиновић Сандра