Месец: јануар 2014.

ГРЛИЦА

Смејала сам ти се тада наивно,
а, тек сада видим грешно….
јер леђа сам ти окретала
младалачки бесно,а несвесно,
не знајући да грешим….
Грлица тек полетела из гнезда….
Не, нема оправдања, сем младости?!
Опака је та снага моја била
док сам и себи кршила крила,
ма и да сам добра вила била,
ја нисам имала право да те у очи гледам…!
И те моје усне медом обливене,
пожељне и невине – шта су хтеле..?!
Искуство варалица…. ?!
Ех…..Да….та грлица….!
А, глас твој је одзвањао свуда
именом мојим….
О, младости лудости
нисам знала да те барем
понекад тамом обојим…
Све то ме на грех подсећа,
због чежње којој сам одолела,
због очију које сам покорила,
због нежности које сам избегла,
због искрености коју сам згазила
мислећи да врба бисере ниже…..
Ја нисам дала да ми приђе ближе
ни вихор са оближњег брега…
О, зар се цео свет вртео под
мојим стопалима и постајао мала флека?
Кога сам лагала да сам све попила,
и свет и живот знам?!
А, искрено сам ти се допала,
од очију па до стопала….
Ја – та рањива грлица….девојка што чезне
постати женом, вољеном…
Твоја сирена и жеља без граница,
љубављу обојена књиге страница…
Ах, грлице ниси знала
да си под звоном од стакла,
једном морала штиклом стати
на тај луди камен стеновит,
и бити залогај похлепе и нечије жеље
прикривене у клупку зла,
и златом окићених речи
далеких од стварности и тла….!?
Ти би ми био лептир на длану
слободана – а твоја,
слободан – а мој,
као пахуља нежан,
одговор на вапај неизбежан,
за душу мелем…
за самоћу лек….
Први лет грлице што се
памти заувек!!!!

(с) Миладиновић Сандра

ТВОЈА БОГИЊА

Када би ме звао својом
док још крв у мени ври,
док ми је кожа још увек глатка
и младост у мени спи,
ја те небих именом звала
већ једном речју – љубави…

Ти као чаробњак варницама хараш,
док ти очи шарају небом,
ашикујеш и са зведама,
и са каменом – сваким погледом,
и сва та тела као облутке
вајаш рукама као саме лутке…

Питам се да ли се у љубав разумеш,
када се било којој кунеш у лаж
коју си унапред прогутао,
јер знаш да кључ од улице у предграђу
што кријеш у свом десном џепу,
значи само загонетку…!?

Од философије сигурно бежиш
и губиш се све више,
у одмазде би да заплениш све
куле истине, светионике,
да забраниш стисак руке, урлике,
и лица без маски, да све потрошиш
на реку без повратка, само да
би попио чашу до дна,
дан до секунде, музику до задње ноте,
без сведока и доказа и задњи динар
од повеће своте!

Можда ти све ово и ниси,
али, како да те оправдам,
како да савладам ово градиво тешко,
док се саплићем у ритму срца?
Постајем јака од изнемоглости
јер иначе би ме жеђ уморила!
Изненади ме као гром из ведра неба
и назови богињом што те је створила!
© Mиладиновић Сандра