Добродошли!
Svila,smeh,raskoši teskoba I oporost naizust naučenih reči Biva tako:ko sjaj kad opija Uđe On,i prezre,i razluči. I padnu maske tada I Jasnost kosi nemilice Uznoseći ono što raskoši se ote I slute,i kriju zebnju pada. A licemer-laž iz prikrajka Nazdravlja farisejstva čašom: Za gordost onih što ostaju, Za kikot,za večni oganj na kraju.
Svila,smeh,raskoši teskoba
I oporost naizust naučenih reči
Biva tako:ko sjaj kad opija
Uđe On,i prezre,i razluči.
I padnu maske tada
I Jasnost kosi nemilice
Uznoseći ono što raskoši se ote
I slute,i kriju zebnju pada.
A licemer-laž iz prikrajka
Nazdravlja farisejstva čašom:
Za gordost onih što ostaju,
Za kikot,za večni oganj na kraju.
„ПОНИЖЕНИ“ Понижени то никада нису ни згажени, ни прогнани, ни преварени, ни обманути, ни исмејани, ни издати…. Нестају ли звезде у олујној ноћи, или даље језде на радост свемира….?! Застаје ли река у јутарњој магли, ил жубори верна својим стремљењима…?! Месецима сунце чека своја лета, векови магију умни да поведу, необрано грожђе да мирише – … Настави са читањем “„ПОНИЖЕНИ“ – Mиладиновић Сандра”
„ПОНИЖЕНИ“
Понижени то никада нису
ни згажени, ни прогнани,
ни преварени, ни обманути,
ни исмејани, ни издати….
Нестају ли звезде у олујној ноћи,
или даље језде на радост свемира….?!
Застаје ли река у јутарњој магли,
ил жубори верна својим стремљењима…?!
Месецима сунце чека своја лета,
векови магију умни да поведу,
необрано грожђе да мирише – ветар,
и све тајне среће туге да помету….
Љубав увек сања машту и хероје,
кораке што пустиње пролазе храброшћу…
„Понижене“ који услед снаге воље,
лекције живота плаћају „слабошћу“!
Листови мудрости нису исписани
лажима, сенкама, крвљу издајника,
већ мирисом рузмарина, таласа, дубина,
када се море повуче после снажних плима!
(c) Миладиновић Сандра
Остављена шанса за први зрак сунца као твоје лице на хоризонту први удах буђења носи мирис твог имена и све ми личи на уштип зиме топли пољубци као река која никуд не отиче и тебе мила више не заборављам све ме одаје да сам преслаб за скривање онога што се зове судбина слова твог имена … Настави са читањем “Путокази – Александар Јакшић”
Остављена шанса за први зрак сунца
као твоје лице на хоризонту
први удах буђења носи мирис твог имена
и све ми личи на уштип зиме
топли пољубци као река која никуд не отиче
и тебе мила више не заборављам
све ме одаје да сам преслаб за скривање
онога што се зове судбина
слова твог имена остају као путоказ
преко облака у пространство мисли
где се ништа не заборавља.