ПЛАЧ АНЂЕЛА
Плачу анђели сањала сам,
у сребрној тишини језера,
надлећу га и одлазе
ка ведром ноћном небу…
Ћуте и брижно се гледају,
док расту горе околне,
клепет крила се пролама,
ко бисер сузе везу…
Плачу анђели сањала сам,
у сребрној тишини језера,
надлећу га и одлазе
ка ведром ноћном небу…
A, невина душа у колевци,
је милу мајку уснила,
росу што љуби траву
и потоке што грле брезу…
Плачу анђели сањала сам,
у сребрној тишини језера,
надлећу га и одлазе
ка ведром ноћном небу…
Двоје младих се милује,
и док време за њих стало је,
пробудише се ветрови,
јер ова срећа их прену…
Плачу анђели сањала сам,
у сребрној тишини језера,
надлећу га и одлазе
ка ведром ноћном небу….
И ја сам те сузе попила,
од среће док сам се топила,
као те ноћи у Витлејему,
звезде што светлост плету…
© Миладиновић Сандра
