КОШТАНИНА ПЕСМА СРЕЋИ
Чујете ли како осмех звечи,
попут прапораца и све јачег звона,
и слива се са неба низ брда,
као да сама долази баш ОНА…?!
Та најезда ватрених ађела,
што изнова граде нове лађе,
а, њихове стреле те баш мете,
оне душе које патња снађе…
Ех, нескладни окови ти гуше,
ко за друге да су изковани,
па кључеви нису они прави,
у тај час када брава руку мами…
Овој чаши баш дорасла није,
опијена предходним кораком,
тумара и пада низ стрмине,
па устаје с’ болим и полако…
Та лепота прикривена велом,
остаје и даље загонетка,
иза угла у оној меани,
Коштана јој мами осмех сетан…
Али такав није онај прави,
што као плима прелази на друге,
“заразом” он поља редом плави,
непознате нема њему пруге…
Час ће доћи месечине пуне,
као ватромет небом ће се дати,
када ко дуња сазри од милине,
њене дворе походиће свати !
© Миладиновић Сандра
