ИЗИГРАНА
Оној старици са литице што гледа,
валовиту реку и прудове , вирове и лугове…
не замерите сећање на доксате, плотове и запреге,
градине и воденице, мирисне дуње,
оне прве зоре рујне девојачке….пролећне…
и увојке дуге расплетене…уздахе и чежње….
раширене зене…… његове очи…. омиљене….
Опростите јој све мисли и жеље
док седи попут сене сама, скрштених руку,
и мирише струк дивље нане, сећа се растанака, туга,
радости и најбољих слуга- суза….
Стазама своје младости открива изнова
слике проживљене и види себе јаку и једру,
веселу и поносну,младу и пожељну….како носи ведро
пуно хладне изворске воде, децу и вриску
радости док беру највишу трешњу у пољу….
Себе најбољу….
Беше дете, девојка, супруга, мајка, бака,
а, сада дрво осушених грана и корена који
се назире испод трошне земље…
А, чинило се могла је боље и више…
Те своје снове, жртвоване, непроживљене…
да ли то судбина пише својим пером
залазак сунца и остатак дана….!?
Опет и ову ноћ остаје сама….
Изиграна….?!
(C) Mиладиновић Сандра