Месец: септембар 2013.

*** Radenko Nastić

Zbogom grehu razgažen u snegu Sve snegom pokrito! Marina Cvetajeva Avgust tridesetprvi hodnik-trasa Moskvom svojih Nada ne prođe Da li što osvrtati se nije znala? Tako-ko Agara u pustinju Izgnana u osećanja muk. U skamenjenosti sustaloj uzletom poslednjim Ne tu gde je kalendarskih stranica geto Gde bez imena i lica počast nosu Tamo-u modrinu prvu … Настави са читањем “*** Radenko Nastić”

Zbogom grehu razgažen u snegu
Sve snegom pokrito!
Marina Cvetajeva

Avgust tridesetprvi hodnik-trasa
Moskvom svojih Nada ne prođe
Da li što osvrtati se nije znala?
Tako-ko Agara u pustinju
Izgnana u osećanja muk.

U skamenjenosti sustaloj uzletom poslednjim
Ne tu gde je kalendarskih stranica geto
Gde bez imena i lica počast nosu
Tamo-u modrinu prvu
Tamo-u prvu jednakost.

Bez štita pod raskršća mač žamorni,Marinka?
Svih odbačenih sestra,
Marinka u odlascima zalutala.

Na nebu zvezda.To sa visina
Rajner Marija ruku ispruženih
Lestvice-Tebi Marina

POETSKA KRATKA PRIČA – NEŠTO NOVO

  Svakoga dana saznaš nešto.                                         Naravno, ako si zainteresovan, ako imaš volje, ako si pametan. Ptica je žedna i traži vodu. On je žedam i razmišlja – da li mu je u glavi želja, potreba … Настави са читањем “POETSKA KRATKA PRIČA – NEŠTO NOVO”

 

Svakoga dana saznaš nešto.                                        POBUNA 5

Naravno, ako si zainteresovan,

ako imaš volje, ako si pametan.

Ptica je žedna i traži vodu.

On je žedam i razmišlja –

da li mu je u glavi želja, potreba

ili nešto stoto.

Ja sam žedna i odlučno odbijam vodu.

Nisam glupa, zainteresovana jesam,

ali naučila sam da sam čovek

koji u svesti kopa lični bunar.

Dakle, ima nečeg u opsadnom stanju besnila.

Eto,, i to sam saznala. I sada?

Okrećem drugu stranu –

živim od plućnih krila i

molim ih da lepršaju do izvora –

čega?

To još nisam shvatila,

a svakako – hoću.

Zovem se tako i tako, r

ođena – tu i tu…

ma , ko se to igra levom stranom

mog puta do gejzira?

 

kamin(n)gs

ŽIVOT JE (S)LEP – Marina Adamović

    “Život je lep”, pomislio je čovek čekajući početak izložbe čuvenog autora. Autor je voleo izložbe svojih slika; ne zbog slika, već zbog susreta s publikom koja ga je s oduševljenjem pozdravljala. Ni trunke egoizma u tome nije bilo. Pravi umetnici su okrenuti ka inspiraciji i teško ih je od nje odvojiti; i njima … Настави са читањем “ŽIVOT JE (S)LEP – Marina Adamović”

 

 

“Život je lep”, pomislio je čovek čekajući početak izložbe čuvenog autora.
Autor je voleo izložbe svojih slika; ne zbog slika, već zbog susreta s publikom
koja ga je s oduševljenjem pozdravljala.
Ni trunke egoizma u tome nije bilo.
Pravi umetnici su okrenuti ka inspiraciji i teško ih je od nje odvojiti;
i njima je teško da se sami povuku
(i vid, i sluh, čvrsto su spojeni s kosmičkim letom kroz trans). 
Na suvoparnim , prizemnim dešavanjima, oni se na tren okrenu ka očima drugih stvorenja
i shvate da i stvarnost ima izazova. 
Te večeri, svi su bili spremni na nešto izuzetno. 
Da, bilo je. 
Aplauzom je dočekan slikar, voditelj je izgovorio 
“Dame i gospodo…” vrlo srdačno, oh, i inspirativno! 
Marsovac u prvom redu započeo je ovacije – slike su popadale sa zidova, publika iz stava poštovanja,
krov se srušio u milion betonskih oblutaka… zemljotres je trajao par minuta…
kao i život koji je izgledao lepo, lepo, stvarno.
Autor je i to preživeo – u očima jednog posetioca, video je sebe od pre desetak godina i pre opšteg rasula,
iznenada je legao na pod pokušavajući da na njemu iscrta duoportret.
Da, da , da… performns stvorio je legendanu drvenu skulpturu prema dvominutnom nacrtu.
Čuvam je u Luvru sur la planète Mars … 
Tu comprends? 
Oui? O..uuuu…iii

 

Pesme nedelje septembra 2013 bira Lepa Simic

КУЧКА – Зоран Христов Зором, јутрос, у ајат под кућу међу шушке у стари капути, окучила једна стара кучка три шарени и четири жути. Длаку ги је до пред мрак лизала пол’к, с’ језик да не ги пробуди скивкали су, док нађоше сиску тад ги приви на кучећи груди. Кад кокошке пођоше на спа’ње да … Настави са читањем “Pesme nedelje septembra 2013 bira Lepa Simic”


КУЧКА – Зоран Христов

Зором, јутрос, у ајат под кућу
међу шушке у стари капути,
окучила једна стара кучка
три шарени и четири жути.

Длаку ги је до пред мрак лизала
пол’к, с’ језик да не ги пробуди
скивкали су, док нађоше сиску
тад ги приви на кучећи груди.

Кад кокошке пођоше на спа’ње
да се качив на неки прут јак
домаћин т’г излегну из кућу
и кучики натрпа у џак.

Кучка је по њега све по траг трчала
стизала га, ко да шпијунира
он кучики с’ џак баци у реку
стару кучку не теше да дира.

Довукла се по црну т’мнину,
измрзла се увукла у шушку,
месец ву се, над кућу, учини
к’о кутренце сас малечку њушку.

Гледала је у звезде на небо
по малечки од жал завивала
Месец се по небо тркаљао
жална се је пред зору успа’ла.

Без глас, она, тако занемела,
по кучики од жалос’ липцала
склопила је тужни псећи очи
б’ш кад једна звезда је паднала.

© Зоран Христов

 

JAD I DIJADEMA .Svetlana Poljak Pollakova

Ako me pitaš da li sam srećna,
jedim se evo od ove miline,
vesela, mila kakva nikada valjda
do sada nisam ni bila…

Kada bi se sreća mogla opisati bolom
kinjila bi te pobedom,
kada bi samo mogla istinom golom
dušom da danem
ispričala bih ti
kako sreća ima dva lica
i svakakve dane…

U ljude ne upiri ni bolom ni srećom,
nestalne su to pliskavice
i časkom okrenu jedna drugoj lice…
kao Mesec i Sunce
u kolevci sutona i zore,
imaju isto utočište,
kao duša i srce
što sa jednog izvora  piju
jer jedno bez drugog ne bole…

Niti mrače, niti sviću
Utabore se u isto nebo,
ili znatiželjno vrebaju sa nekog pločnika
srećne i bolne pa im iz dosade menjaju imena…

Nema tu nikakve istine za nas,
to ti je na primer kao, možda…
jad i dijadema…

© Svetlana Poljak Pollakova

 

К У Т А К – Борислава ДВОРАНАЦ

 

Загледана
у скакутавог врапчића
на белом облаку
излазим из себе

улазим у катакомбу
окупану сунцем
огрнуту
напупелим
гранама

музика
пролећног дана

и лептир је
спреман
за плес

сјај нашег кутка
лепршавији
од мирисног неба

а песма
и загрљај

исписани
у чаши
вина од купине

на тибетској висоравни
нашег раја

…

ЧИНИЈА-Миладиновић Сандра

Недај да туга прозоре види oсветљене,
нити да мук јој храни сујету, а лаж да наду,
затвори очи и спусти дланове тихо на груди,
сачекај зору да зрак те милује и љуби….

Понекада таласи плиме донесу магију,
бисери заиграју и душа тада засија,
а, кат-кад дно са мора запенуша,
учини да све не спозна твоја душа…

Остави јој неке мисли недоречене,
нечим је препадни у тренутку највеће сумње,
лечи је пре ране задобијене,
стрелом прободи срце, љубављу муке!!!!

Синоћ је звезда пала на мој длан,
зауставила се за трен на трагу судбине,
врела полако је кружила пут његових линија,
утопила се у моју пут, као да је чинија!

© Миладиновић Сандра

ЧИНИЈА – Миладиновић Сандра

ЧИНИЈА Недај да туга прозоре види oсветљене, нити да мук јој храни сујету, а лаж да наду, затвори очи и спусти дланове тихо на груди, сачекај зору да зрак те милује и љуби…. Понекада таласи плиме донесу магију, бисери заиграју и душа тада засија, а, кат-кад дно са мора запенуша, учини да све не спозна … Настави са читањем “ЧИНИЈА – Миладиновић Сандра”

more

ЧИНИЈА

Недај да туга прозоре види oсветљене,
нити да мук јој храни сујету, а лаж да наду,
затвори очи и спусти дланове тихо на груди,
сачекај зору да зрак те милује и љуби….

Понекада таласи плиме донесу магију,
бисери заиграју и душа тада засија,
а, кат-кад дно са мора запенуша,
учини да све не спозна твоја душа…

Остави јој неке мисли недоречене,
нечим је препадни у тренутку највеће сумње,
лечи је пре ране задобијене,
стрелом прободи срце, љубављу муке!!!!

Синоћ је звезда пала на мој длан,
зауставила се за трен на трагу судбине,
врела полако је кружила пут његових линија,
утопила се у моју пут, као да је чинија!

© Миладиновић Сандра

***Radenko Nastić

Ne!Noćas ništa neću reći Šaputaće umesto mene polja mlečno bela Sat na starom tornju I osmeh dečaka od neba veći Ne!Nočas ništa neću reći. Negde će prhnuti ptica Mlaz vode Drvoredi tavni upiće boju mog lica Sve će tek samo slutnja biti. Ne!Noćas ništa neću reći. Nem stojim u tami na raskršću nekom Ne znam … Настави са читањем “***Radenko Nastić”

Ne!Noćas ništa neću reći
Šaputaće umesto mene polja mlečno bela
Sat na starom tornju
I osmeh dečaka od neba veći

Ne!Nočas ništa neću reći.
Negde će prhnuti ptica
Mlaz vode
Drvoredi tavni upiće boju mog lica
Sve će tek samo slutnja biti.

Ne!Noćas ništa neću reći.
Nem stojim u tami na raskršću nekom
Ne znam ko sam,i šta sam?
Bolan zrak
Ugašeno svetlo nad usnulom rekom.

II POETSKA KRATKA PRIČA – OH, OH, OH —- Marina Adamović

Žena je bila stara, očigledno vrlo, vrlo, stara. Nije umrla od starosti. Bila je zdrava, pokretna i duhovita. Ne, od starosti nije umrla. S dečjim suncobranom u ruci (uvek je obazrivo čuvala i sebe, i bačene stvari potomaka) išla je po izvorsku vodu par kilometara od kuče (zdravlje na usta ulazi , a štednja  kroz … Настави са читањем “II POETSKA KRATKA PRIČA – OH, OH, OH —- Marina Adamović”

Žena je bila stara, očigledno vrlo, vrlo, stara.
Nije umrla od starosti.
Bila je zdrava, pokretna i duhovita.
Ne, od starosti nije umrla.
S dečjim suncobranom u ruci
(uvek je obazrivo čuvala i sebe, i bačene stvari potomaka)
išla je po izvorsku vodu par kilometara od kuče
(zdravlje na usta ulazi , a štednja  kroz džep).
Ne, autobos nije koristila, volela je hodanje, udisanje vazduha i
razgledanje svega i svačega (pedest dinara tamo, pedeset ovamo puta 365 godišnje! Ih!).
Ta žena nije umrla od starosti.
Na plakatu piše da se to desilo u njenoj devedeset devetoj.
Koliko bi još živela (samo za jedno čulo sluha uskraćena)
prava, izuzetna starica da je na vreme čula upozorenje automobila? 
Ne, automobil nije udario u nju;
da bi to izbegao, skrenuo je na trotoar i pregazio par dečaka.
Starica je istog trena pala da bi im pomogla. 
Nije vredelo.
Tuga je bila ta koja je usmrtila iskustvo nad iskustvima :
između mladosti i starosti nekada razlike nema.
Primer iznad:
Sahrana je sutra u  12h –
nje i njih.

**** Radenko Nastić

Boliš me,pesmo moja Srce dečaka daruješ mi sirota Da ogreješ se na vatri nada mojih Zaboravljaš,smeh je preko puta? Kuda bih sa tobom,nemiru moj? Tu smo,na raskršću Pruži mi ruku,nevesto u studeni Da zalutamo Tuđi i sami.

Boliš me,pesmo moja
Srce dečaka daruješ mi sirota
Da ogreješ se na vatri nada mojih
Zaboravljaš,smeh je preko puta?
Kuda bih sa tobom,nemiru moj?

Tu smo,na raskršću
Pruži mi ruku,nevesto u studeni
Da zalutamo
Tuđi i sami.

Raskršće

Eto me, ispod nekog  crnog neba, gde sedim u sred polja, strašno star sa štapom u ruci, kao junak, sa otkinutom nogom u muci.   I da se pohvalim, bolelo me srce, jer pustih zveri, da oko njega trče. I zapalih lulu, kako bih uvažio Božju buku, sa gomilom ruku, da me aveti, po duši … Настави са читањем “Raskršće”

Eto me,

ispod nekog  crnog neba,

gde sedim u sred polja,

strašno star

sa štapom u ruci,

kao junak,

sa otkinutom nogom

u muci.

 

I da se pohvalim,

bolelo me srce,

jer pustih zveri,

da oko njega trče.

I zapalih lulu,

kako bih uvažio

Božju buku,

sa gomilom ruku,

da me aveti,

po duši tuku.

 

I postavih pitanje;

ali šta?ali kome?

Zbog koga!?

a ni od kuda glas od Boga.

Gubim razum!

Za životom volju!

Izdaju tvoju!

Dok se nadam,

samo blagom

nervnom slomu.

 

Sakrih pogled ludaka,

u tišini između redova.

Gde stalno krijem,

svoje oči,

kako bih izbegao

pegave ruke

čangrizavog škrbog starca;

ispod semafora,

na sred raskršća,

na bojnom polju,

Kosovske dece.

Sa crvenim  svetlom

u glavi.

Sa nadom,

da je ovaj put

ipak onaj pravi.

 

Ulica je moja

široka i prokleto zelena,

prostrana kao livada,

put do nebodera,

ispod nasmejanih zvezda.

 

A osmeh, kao dodatak kafi,

sa smradom u  pepeljari,

sa dimom iz bureta:

vulkan,erupcija

veliki prasak,

u oboleloj glavi!

Što doziva dan,

umoran san.

Ritual iz prastarog vremena,

kad bejahu Druid,Vrač,Pagan

ponosan i jak.

KRPICA — Marina Adamović

Zašto krpica, koju pocepam i bacim, ne padne na zemlju, ili pod, ili bilo gde, samo ne tu gde pada? Zašto? Zašto ne otplovi rekom do ušća? Bilo kog! Ovog, onog, nepostojećeg!  Zašto ne odleti do kljuna lešinara? Zašto? Moguće je zato što krpice nema. Kako bi postojala krpica u rukama koje su, mesto nje, … Настави са читањем “KRPICA — Marina Adamović”

Zašto krpica, koju pocepam i bacim, ne padne na zemlju,
ili pod, ili bilo gde,
samo ne tu gde pada?
Zašto?
Zašto ne otplovi rekom do ušća?
Bilo kog! Ovog, onog, nepostojećeg!
 Zašto ne odleti do kljuna lešinara?
Zašto?
Moguće je zato što krpice nema.
Kako bi postojala krpica u rukama
koje su,
mesto nje,
davno odsečene?
Nikako da shvatim o čemu priča ševa u mom sitnom mozgu.
Čupam joj levo pa desno krilo ne bih li sve razjasnila.
Oh, krpica i dalje pada tu gde hoće!
Ja se gušim , mama!