Добродошли!
PROBUDIM LI SE Probudim li se, mirisaće trava i blistaće kapi kise na prezreloj trešnji Andjeo me davno napusti, još dok bejah biće. Ostade olupina. Kako živeti? (C) Rada Lugumerski [starrating template_id=4 hide_empty=0]
PROBUDIM LI SE
Probudim li se,
mirisaće trava i blistaće kapi kise
na prezreloj trešnji
Andjeo me davno napusti,
još dok bejah biće.
Ostade olupina.
Kako živeti?
(C) Rada Lugumerski
[starrating template_id=4 hide_empty=0]
ZAŠTO ME BUDIŠ Tragajući za tobom, Izgubih sebe. Zašto me budiš u noćima kada treba da spavam? Trebalo je davno da me probudiš! Bežeći od tebe pronađoh sebe. Zašto me budiš? (C) Rada Lugumerski [starreview tpl=16]
ZAŠTO ME BUDIŠ
Tragajući za tobom,
Izgubih sebe.
Zašto me budiš
u noćima kada treba da spavam?
Trebalo je davno da me probudiš!
Bežeći od tebe pronađoh sebe.
Zašto me budiš?
(C) Rada Lugumerski
[starreview tpl=16]
Морачка свитања ( Ћиру Радовићу) Са морачког манастира зачула се дивна јека, Зазвонила звона света да огласе литургију, Ал` немаше вјерне душе, ни јунака, ни човјека Да витешком ногом стане на паклену, љуту змију. Васкршње се сунце једва промаљало, Последњих година ни свитало није, Само би звонара благо обасјало, К`о да само њега жели да … Настави са читањем “Морачка свитања – Невен Милаковић”
Морачка свитања
( Ћиру Радовићу)
Са морачког манастира зачула се дивна јека,
Зазвонила звона света да огласе литургију,
Ал` немаше вјерне душе, ни јунака, ни човјека
Да витешком ногом стане на паклену, љуту змију.
Васкршње се сунце једва промаљало,
Последњих година ни свитало није,
Само би звонара благо обасјало,
К`о да само њега жели да огрије.
Само с њим је јутрос хтјело да се дружи,
Само њему душа још остаде чиста,
Умивена, кадра да Господу служи,
Спремна да се причести и Христом заблиста.
И баш док је читао молитву причесну,
А мир му се благородно ширио по души,
Као да му сва Морача ојађена бљесну,
Прекрсти се побожно и пред Олтар сруши.
Донесе му нека жена шећера и воде,
Чак му грешна предложи да куша и јела,
А он само благо шапну: „Помилуј Господе“,
А вилице затворио јаче од менгела.
Тад се једна старица забрађена сјети:
„Хоће да се причести“, тад народ устукну,
„Дивно ли је браћо моја на Васкрс умријети“,
Насмијеши се придижући, и уморно хукну.
Је л` могао тада веселник слутити,
Да ће његов Ристо егзах Пећки бити,
Да ће Светог Петра жезло наслиједити,
Да ће, чим се појави, сва звона звонити.
Поносна би била честита старина,
Сузама би окропио сва његова звања,
Ал` би ипак подучио свог вољеног сина:
„ Немој никад заборавит` морачка свитања“.
Невен Милаковић Ликота
Daj, prepoznaj Mirisni lahorci golicaju moje osmijehe Tvojih uvojaka upletenih u moje snove neće nestati ..i tako Opjevani junaci jurišaše na oštrice Polomljenih ruku i nogu ležaše u nadi; pašće neprijatelj, osvanuće sloboda. Pa, neka to bude i sutra kad nas ne bude. Daj, prepoznaj moju ustreptalost opčinjenost, želju, nadu.. Oslušni moje srce, pjesmu, baladu … Настави са читањем “Daj, prepoznaj – Mile Tešanović”
Daj, prepoznaj
Mirisni lahorci
golicaju moje osmijehe
Tvojih uvojaka
upletenih u moje snove
neće nestati
..i tako
Opjevani junaci
jurišaše na oštrice
Polomljenih ruku i nogu
ležaše u nadi;
pašće neprijatelj,
osvanuće sloboda.
Pa, neka to bude
i sutra kad nas ne bude.
Daj, prepoznaj moju ustreptalost
opčinjenost, želju, nadu..
Oslušni moje srce,
pjesmu, baladu
Daj, prepoznaj..
Otpočeću borbu
zbog drhtaja, iz straha
za tebe umiljatu,
do poslednjeg daha.
(C) Mile Tešanović
SNOVI Snovi izlaze iz misli. Sanjam. Otvorene mi oči. Ne trepću. Spavam a budan sam. Breza šumori. Iznad izvora bistrog grane je natkrila. Potočić mali. Nebo u njemu lice mije. Trava se nagela, vodu pije. Sam sebe vidim. Sjedim, u vodu gledam, zamišljen. Još samo ti nedostaješ tu. Pod brezom, kraj izvora, na obali potoka, … Настави са читањем “SNOVI – Božo Popadić”
SNOVI
Snovi izlaze iz misli.
Sanjam.
Otvorene mi oči.
Ne trepću.
Spavam
a budan sam.
Breza šumori.
Iznad izvora bistrog
grane je natkrila.
Potočić mali.
Nebo u njemu
lice mije.
Trava se nagela,
vodu pije.
Sam sebe vidim.
Sjedim,
u vodu gledam,
zamišljen.
Još samo ti
nedostaješ tu.
Pod brezom,
kraj izvora,
na obali potoka,
na travi zelenoj,
kraj mene,
u naručju mom,
da te ljubim.
(C) Božo Popadić Aktus
ТАМО ЊИМА Ви сте поново ту. Људи без људскости Пастуви без мушкости. Ви што вас је судбина На зидове моје излијепила, Ко излизану прошлост На издисају вашега вијека Питате о чему и коме пишем. Не пишем више о муци, О крви са вратова прекланих И куки о ребра закаченој живој, Не пишем , не смијем. … Настави са читањем “TAMO NJIMA – Miomir Miki Jovanović”
ТАМО ЊИМА
Ви сте поново ту.
Људи без људскости
Пастуви без мушкости.
Ви што вас је судбина
На зидове моје излијепила,
Ко излизану прошлост
На издисају вашега вијека
Питате о чему и коме пишем.
Не пишем више о муци,
О крви са вратова прекланих
И куки о ребра закаченој живој,
Не пишем , не смијем.
Не пјевам у гудала крива дурмиторска
Ни Ловћен ми не знам гдје спава,
Све што сам знао,
Да знам не смијем више,
Зар сву ову крв
Што је у потоке слисте,
У расход приказасте,
Ви исти , што крст не знате како изгледа
Што ми очи
Воском натописте
Па вас губава губа из душе изједа,
Што се на беду и јад наклописте
Усана модрих а ума блиједа
Не пишем ни о чему више,
Написало се само.
Миомир Мики Јовановић
НАДАХНУЋЕ ( Веселину Ракчевићу) У позно јулско вече пјесник се млаодсти враћа, А стих са седам кора пресахлу сузу крије, Како је танка граница између смијеха и плача, Ко пјесмом жуч није пио, ни медом се сладио није. Врело јулско вече, перјаница љета, Двор књаза Николе, дјечак и гитара, Лоше озвучење и сјајан поета, Бол, … Настави са читањем “Надахнуће – Невен Милаковић Ликота”
НАДАХНУЋЕ
( Веселину Ракчевићу)
У позно јулско вече пјесник се млаодсти враћа,
А стих са седам кора пресахлу сузу крије,
Како је танка граница између смијеха и плача,
Ко пјесмом жуч није пио, ни медом се сладио није.
Врело јулско вече, перјаница љета,
Двор књаза Николе, дјечак и гитара,
Лоше озвучење и сјајан поета,
Бол, радост и туга, три стара другара.
Сједиште у углу, ваљда по навици,
Наслијеђеним бунту против првог реда,
Не воле пијанци, тати и пјесници
Да им неко кришом у потиљак гледа.
А онда ме усуд чудесни узнесе
До младости ране и студентске собе,
Падинске ћелије, Врачара, Одесе,
До љубави невјерне, давно окајане.
Узлетјех на ћилиму сатканом од ријечи,
К`о на давно, давно, испричаној бајци,
Као у сну благородном који душу лијечи,
На сузи се вратих дјетињству и мајци.
Гледао сам занесено усправног човјека,
Схватих да ми Господ посла друга и сабрата,
Сапутника до бескраја, сада и довјека,
Проповијед која ми је на спасење дата.
Приђох му ко жедан у пустињи пићу,
А сви су му други били честитали,
Велико Ти хвала Весо Ракчевићу,
Вечерас ми показа колико сам мали.
Невен Милаковић Ликота
PREINAČITELJ Tasove je prevrnuo kao strmoglavi vetar. Zapalio nebo munjama strasti. Zaplesao alejama kao splet svežeg lišča. Ispunio ravnicu pričom bez straha. Živi u meni, radosno, ljubavi djerdan. (C) Bogdanka Rakić
PREINAČITELJ
Tasove je prevrnuo
kao strmoglavi vetar.
Zapalio nebo
munjama strasti.
Zaplesao alejama
kao splet svežeg lišča.
Ispunio ravnicu
pričom bez straha.
Živi u meni, radosno,
ljubavi djerdan.
(C) Bogdanka Rakić
