Добродошли!
DNUG Tuga u meni ođelo plete Gledam u tačku Dozivam nadu u goste Dobro došla na zabavu Purpurna polja mirišu Na džepnu veneru Dok gledam pješčanik Ponoć da otkucava Imam li snage u bezvolju Uzdići se nad trenom Zaplesati nad zaboravom Jutra u nastajanju Tiho jeca kiša… Gazim mokru travu Dozivam nadu u goste Dobro … Настави са читањем “DNUG – Arsenije Lalatović”
DNUG
Tuga u meni ođelo plete
Gledam u tačku
Dozivam nadu u goste
Dobro došla na zabavu
Purpurna polja mirišu
Na džepnu veneru
Dok gledam pješčanik
Ponoć da otkucava
Imam li snage u bezvolju
Uzdići se nad trenom
Zaplesati nad zaboravom
Jutra u nastajanju
Tiho jeca kiša…
Gazim mokru travu
Dozivam nadu u goste
Dobro došla na zabavu
(C) Arsenije Lalatović
SONET Razlivaš se mnome kao vrela plima, razdireš mi vene, damare mi plaviš. Sa trenutkom svakim sve te više ima. Nesnima kroz snove često mi se javiš. Bacaš me pučinom beznadja i tmine, i vapaj mi činis nemim i nejakim dok nemoć me slama, gutaju dubine, ja prestajem biti sa trenutkom svakim kojim stižem dublje … Настави са читањем “Sonet – Jugoslav Nestorović”
SONET
Razlivaš se mnome kao vrela plima,
razdireš mi vene, damare mi plaviš.
Sa trenutkom svakim sve te više ima.
Nesnima kroz snove često mi se javiš.
Bacaš me pučinom beznadja i tmine,
i vapaj mi činis nemim i nejakim
dok nemoć me slama, gutaju dubine,
ja prestajem biti sa trenutkom svakim
kojim stižem dublje u bezdane vire.
Misao na tebe poslednja i sveta;
postaje mi luča večnosti u sjaju.
Horizonti novi predamnom se šire.
Besmrtnošću ljubav prema tebi cveta
i bokori njeni šumore u raju.
(C) Jugoslav Nestorović
TVOJE STRASTI Kada strasti tvoje bez medja i stega kao oblak letnji provale u huku, i bujice krenu sa najvišeg brega, gromovi i munje besomučno tuku i sve vatra biva , i požari besne dok sile te žudnji tresu, nose, lome tad i vasione postaju ti tesne, ti beskraju stremiš i času u kome; dodirnućeš … Настави са читањем “TVOJE STRASTI – Jugoslav Nestorović”
TVOJE STRASTI
Kada strasti tvoje bez medja i stega
kao oblak letnji provale u huku,
i bujice krenu sa najvišeg brega,
gromovi i munje besomučno tuku
i sve vatra biva , i požari besne
dok sile te žudnji tresu, nose, lome
tad i vasione postaju ti tesne,
ti beskraju stremiš i času u kome;
dodirnućeš vise , u ponore pasti,
kroz virove proći i vrelinu žega,
u prah satrvena ponovo izrasti,
i još jednom ti ćeš biti iznad svega.
(C) Jugoslav Nestorović
Konjak u čaši sa debelim dnom, ona čudno pogleda u mene, “Ide li se tebi još sa mnom, A ona je rekla: “I da i ne”. Rekla je da joj se još svidjam, al da mi nismo jedno za drugo, pitao sam je: „Zašto tako”, a ona je ćutala uporno, dugo. Poslednje zbogom … Настави са читањем “POSLEDNJE ZBOGOM – Miro Beribaka”
Konjak u čaši sa debelim dnom,
ona čudno pogleda u mene,
“Ide li se tebi još sa mnom,
A ona je rekla: “I da i ne”.
Rekla je da joj se još svidjam,
al da mi nismo jedno za drugo,
pitao sam je: „Zašto tako”,
a ona je ćutala uporno, dugo.
Poslednje zbogom
Prvi puta sam osjetio, da svijet se ruši,
kada smo jedno drugom, “Zbogom” rekli,
svaka ljubav ostavlja, tragove u duši,
sjeća nas da smo mio, spomen stekli.
Te noći je nastala, pjesma tužna, prva,
koju je ispjevalo srce, u praznoj sobi
i sjetim se ljubavi prve, kada prošlost ophrva,
ovu napaćenu dušu, u poznoj dobi.
Sjetim se zašto sam zavolio, klavir i duge šetnje
i prvi put sretan bio, te davne jeseni,
o da ne bi grešaka, za mladosti sretne,
zar bi od prošlosti išta, ostalo u meni.
Rušili su se svjetovi, još mnogo puta, premnogo,
ali nikada tako istinito, kao tog prvoga puta,
dolazile su i prolazile, ko bi se sjetiti mog’o,
da srce onako ponekad, u mladost ne zaluta.
Kada sam, o zašto sam čuo, tu strašnu, nemilu vijest,
pomislih, neka joj dragi Bog, njenu djecu čuva,
o zašto tako prerano. I dok muti mi se svijest,
izgovaram poslednje zbogom,
počivaj u miru, moja ljubavi prva.
(C) Miro Beribaka