Добродошли!
GOVORIM Stvaraš sliku, od mojih reči izgovorenih, bez namere da nemir probude, u tvojoj duši. Stvaraš je od treptaja, što bljesnuše, na tvoja čula uspavana, u tišini velegrada. Treptajima crtaš moje lice, zvezde pune sjaja, to su oči, glas iz nedara to su ptice. Crtaš ih na platnu svojih želja. Ništa ne kazuješ. Dok poziram, … Настави са читањем “GOVORIM – Branka Zeng”
GOVORIM
Stvaraš sliku, od mojih reči
izgovorenih, bez namere
da nemir probude,
u tvojoj duši.
Stvaraš je od treptaja,
što bljesnuše,
na tvoja čula uspavana,
u tišini velegrada.
Treptajima crtaš moje lice,
zvezde pune sjaja,
to su oči,
glas iz nedara
to su ptice.
Crtaš ih na platnu
svojih želja.
Ništa ne kazuješ.
Dok poziram,
Tebi, nepoznata.
(C) Branka Zeng
U RIJEČ… Moj život je pero i papir…. Sebe pretočih u mastilo… Mastilo u riječ… (C) Arsenije Lalatović
U RIJEČ…
Moj život je pero i papir….
Sebe pretočih u mastilo…
Mastilo u riječ…
(C) Arsenije Lalatović
Jedva za tebe znam Koja te žudnja Ispred mene stvorila Poput usamljenog vuka Koji luta U vreme Mirisa lipa Ne diraj mi opet srce. Nosi te ruže Neka venu Kao ti One noći Kada su se vrata Za tobom zatvorila. Toplu kao hleb Ljubav moju Udiše neko Nalik Mesecu … Настави са читањем “Jedva za tebe znam – Lepa Simić”
Jedva za tebe znam
Koja te žudnja
Ispred mene stvorila
Poput usamljenog vuka
Koji luta
U vreme
Mirisa lipa
Ne diraj mi opet srce.
Nosi te ruže
Neka venu
Kao ti
One noći
Kada su se vrata
Za tobom zatvorila.
Toplu kao hleb
Ljubav moju
Udiše neko
Nalik Mesecu
Razdanjujući noc
Na usnama mojim.
Prodji slobodno
Hladno mi je
Na plus trideset
Od tvoga lika
Koji udara u mene.
Bodežu
Crnih kupina.
Lepa Simić
DO NOGU Potučena do nogu, u ovom prostoru ograđenom bršljanom mog razuma, u ovom prostoru između dva noćna nesmiraja, u milosrđu s bludnim maskama i obeščašćenim jutrom, ja varam i lažem i kradem poslednje rezerve svoje dobrote. Na klizavom pristaništu misli mahnito važem sve svoje ZA i PROTIV, otkucavam vreme na usnama, i više ne … Настави са читањем “DO NOGU – Gordana Knežević”
DO NOGU
Potučena do nogu,
u ovom prostoru ograđenom
bršljanom mog razuma,
u ovom prostoru
između dva noćna nesmiraja,
u milosrđu s bludnim maskama
i obeščašćenim jutrom,
ja varam
i lažem
i kradem poslednje rezerve
svoje dobrote.
Na klizavom pristaništu misli
mahnito važem
sve svoje ZA i PROTIV,
otkucavam vreme na usnama,
i više ne prepoznajem
disanje moje kože,
ni otkuda ova stišnjena tuga
u lancima nemuštog jezika.
Škripi tišina kao zarđala kapija
u razbaštinjenoj oporuci
gole mahovine,
gubimo vezu sa svetom i sobom,
ušuškani u nedovoljno
razvijenu koprenu
jedinstvenog otkucaja srca.
Potučena do nogu
govorim DOSTA a mislim JOŠ,
častim te pogačom i solju
u nošnji tkanoj od
iskričavih uzdaha,
i ispraćam te kao gosta
u sebičnoj nasladi
zgaženog oprosta.
(C) Gordana Knezević