Добродошли!
Daj, prepoznaj Mirisni lahorci golicaju moje osmijehe Tvojih uvojaka upletenih u moje snove neće nestati ..i tako Opjevani junaci jurišaše na oštrice Polomljenih ruku i nogu ležaše u nadi; pašće neprijatelj, osvanuće sloboda. Pa, neka to bude i sutra kad nas ne bude. Daj, prepoznaj moju ustreptalost opčinjenost, želju, nadu.. Oslušni moje srce, pjesmu, baladu … Настави са читањем “Daj, prepoznaj – Mile Tešanović”
Daj, prepoznaj
Mirisni lahorci
golicaju moje osmijehe
Tvojih uvojaka
upletenih u moje snove
neće nestati
..i tako
Opjevani junaci
jurišaše na oštrice
Polomljenih ruku i nogu
ležaše u nadi;
pašće neprijatelj,
osvanuće sloboda.
Pa, neka to bude
i sutra kad nas ne bude.
Daj, prepoznaj moju ustreptalost
opčinjenost, želju, nadu..
Oslušni moje srce,
pjesmu, baladu
Daj, prepoznaj..
Otpočeću borbu
zbog drhtaja, iz straha
za tebe umiljatu,
do poslednjeg daha.
(C) Mile Tešanović
SNOVI Snovi izlaze iz misli. Sanjam. Otvorene mi oči. Ne trepću. Spavam a budan sam. Breza šumori. Iznad izvora bistrog grane je natkrila. Potočić mali. Nebo u njemu lice mije. Trava se nagela, vodu pije. Sam sebe vidim. Sjedim, u vodu gledam, zamišljen. Još samo ti nedostaješ tu. Pod brezom, kraj izvora, na obali potoka, … Настави са читањем “SNOVI – Božo Popadić”
SNOVI
Snovi izlaze iz misli.
Sanjam.
Otvorene mi oči.
Ne trepću.
Spavam
a budan sam.
Breza šumori.
Iznad izvora bistrog
grane je natkrila.
Potočić mali.
Nebo u njemu
lice mije.
Trava se nagela,
vodu pije.
Sam sebe vidim.
Sjedim,
u vodu gledam,
zamišljen.
Još samo ti
nedostaješ tu.
Pod brezom,
kraj izvora,
na obali potoka,
na travi zelenoj,
kraj mene,
u naručju mom,
da te ljubim.
(C) Božo Popadić Aktus
ТАМО ЊИМА Ви сте поново ту. Људи без људскости Пастуви без мушкости. Ви што вас је судбина На зидове моје излијепила, Ко излизану прошлост На издисају вашега вијека Питате о чему и коме пишем. Не пишем више о муци, О крви са вратова прекланих И куки о ребра закаченој живој, Не пишем , не смијем. … Настави са читањем “TAMO NJIMA – Miomir Miki Jovanović”
ТАМО ЊИМА
Ви сте поново ту.
Људи без људскости
Пастуви без мушкости.
Ви што вас је судбина
На зидове моје излијепила,
Ко излизану прошлост
На издисају вашега вијека
Питате о чему и коме пишем.
Не пишем више о муци,
О крви са вратова прекланих
И куки о ребра закаченој живој,
Не пишем , не смијем.
Не пјевам у гудала крива дурмиторска
Ни Ловћен ми не знам гдје спава,
Све што сам знао,
Да знам не смијем више,
Зар сву ову крв
Што је у потоке слисте,
У расход приказасте,
Ви исти , што крст не знате како изгледа
Што ми очи
Воском натописте
Па вас губава губа из душе изједа,
Што се на беду и јад наклописте
Усана модрих а ума блиједа
Не пишем ни о чему више,
Написало се само.
Миомир Мики Јовановић