НАДАХНУЋЕ
( Веселину Ракчевићу)
У позно јулско вече пјесник се млаодсти враћа,
А стих са седам кора пресахлу сузу крије,
Како је танка граница између смијеха и плача,
Ко пјесмом жуч није пио, ни медом се сладио није.
Врело јулско вече, перјаница љета,
Двор књаза Николе, дјечак и гитара,
Лоше озвучење и сјајан поета,
Бол, радост и туга, три стара другара.
Сједиште у углу, ваљда по навици,
Наслијеђеним бунту против првог реда,
Не воле пијанци, тати и пјесници
Да им неко кришом у потиљак гледа.
А онда ме усуд чудесни узнесе
До младости ране и студентске собе,
Падинске ћелије, Врачара, Одесе,
До љубави невјерне, давно окајане.
Узлетјех на ћилиму сатканом од ријечи,
К`о на давно, давно, испричаној бајци,
Као у сну благородном који душу лијечи,
На сузи се вратих дјетињству и мајци.
Гледао сам занесено усправног човјека,
Схватих да ми Господ посла друга и сабрата,
Сапутника до бескраја, сада и довјека,
Проповијед која ми је на спасење дата.
Приђох му ко жедан у пустињи пићу,
А сви су му други били честитали,
Велико Ти хвала Весо Ракчевићу,
Вечерас ми показа колико сам мали.
Невен Милаковић Ликота
