ЛУТАЛИЦА
Лутала сам дуго пољима широким,
газила сам стазе и гoлe стрњике.
И ходала по браздама дубоким,
Сабласне сам сенке претварала у слике.
Уморне ми очи гледале у небо,
Дрхтавом сам руком исписала риме.
Наздрављала болу, са вином и хлебом.
Осећала немир како заводи ме.
Пратила сам месец, тог лудог сањара,
док ми се смешио мангупски с висине.
А хиљаде звезда у ритму дамара,
лебделе су небом попут паучине.
Постала сам права ноћна птица,
која будне ноћи преплиће у дан.
Немирнога духа, као луталица,
давала сам живот за један свој сан!
Тихи сам уздах пустила у етар.
Облаке сам таме учинила ведрим.
Па нека ми душу сад разноси ветар.
У грудима ћу опет бисер да изњедрим.
© Весна Стојковић
(Прочитано: 90 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.338 пута)
Добродоша Весна!
Hvala, bolje vas našla!