У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ
Још увек у моја свитања
Кад жита у песми свитаца зрију
Витезови копља и заставе крсте
и изнова, и изнова косовски бој бију.
Још се у поноћ док звезде сјаје
И јабланова ред се крај реке руши
У несаници мисао свевишњем предаје
И моли покорно за мир у души.
Још ми у сну гаврани врани
Јуначке руке предака приносе
А ја заборавио како се плаче
Док мирис зла ветрови доносе
С јутра у поља росна божурови газе
и теку кроз врбаке Лаб и Ситница
а ја не знам пут где је, а где су стазе
којима дом ће у мени наћи скитница.
У подне док трепте детињства пејсажи
кроз сећање што ми осмех искрада
Опет ми душа јунаштво предака тражи
и опет ми срце крвари и страда.
Не чујем више црквена звона
и стада под храстом не гледам више
То што из даљине ветрови доносе
само ми из груди надање брише.