У мојим годинама организам креће да се буни на све услове које му приређујем и плански и неплански. Пожалих се колеги с посла да ми гвожђе у крви није у реду. Без речи ми сутра дан донео домаће црно вино и рекао рецепт како да га спремим.
Пар дана сам ја наштину кусала тај мелем по кафену кашичицу, пред пос‘о. Мелем ко мед, фин за непца, ништа ми не смета. Попијем и кренем.
Возим тако једног јутра, муж и ја заједно кренули на посао, кад после раскрснице саобраћајна полиција. Ја смирена, везана сам,, муж исто, поштовала сам брзину, саобраћајне знаке… Зауставише ме. Кажу- добро јутро! Ја отпоздравих.
– где идете?
– На посао.
– Јесте ли пили нешто?
– Таман посла- рекох ја- па није ни 7 сати ујутру, скоро да и иначе не пијем алкохол.
– Межете ли да дувате?
– Наравно- одговорих, увређена питањем.
Намести ми ону пиштаљку, објасни како да дувам и ја почех, сигурна у себе.
– Госпођо, у себи имате 0,3 промила алкохола.
– Мооолиим? Како, од чега?
Муж ме погледа, прекрсти се, онако народски. Да буде још горе, пита ме саобраћајац колико имам година, рекох -40… није станите, извините, имам 45 година.
Мој драги мужић већ зинуо од чуда, а брк му се смешка. Ја у земљу да пропаднем. Још акио ме питају где радим….угасила сам.
Пустише ме, без да ме питају где радим, ал мом драгом ђаво не да мира.
– Шта си то и кад пила?
– Немам појма човече, само смо кафу попили од јутрос и ја мелем!….- Мелем, јебо ме мелем, од домаћег вина скуван. Наравно да ће да покаже алкохл. Тедо у сред кола са пресвиснем од муке.
Е сад ил ћу гвожђе у крв ил бусом на посао.
Све ти твоје и гвожђу и мелему, још ме срамота кад на то помислим.
