Слике

Завежљај стежем, избјегличку муку
Безгласно журећи у сусрет новој зори,
Осврћем се крадом, тамо на брежуљку
Не трепери звијезда моја кућа гори.

Буктиња пламти, урлање и врисак,
Познати крвници, недоклане кољу,
Комшије прве са камом у руци
На истом мјесту у сеоском пољу.

Све брже и даље колона је већа.
Пригушен вапај: Остаде на стражи
Тумара и грца, гледамо је нијемо,
Најмилије своје, мајка сина тражи.

Каљавим путем док ромори киша
И пуста остају нежњевена жита,
Покисла, прозебла, на измаку снаге
За брата првенца сестра тихо пита.

Промичу лица блиједа и нестварна
Носимо у неповрат исти бол у души,
Негдје из далека запара тишину,
Зацвилило звоно, душман цркву руши.

Срушише задњи дјелић моје наде,
Једно уз друго, невољници чврсти.
Смилуј се Господе прошапута неко
На челу колоне стар се Парох крсти.

Збогом моје дјетињаство радосно,
Љуљашко мала у сјенци јаблана,
Судбини пркоси, успомено драга,
Најдраже огњиште из минулих дана.

 

Ти знаш да нисмо одсањали снове
Јутра су нас у несну пресрела,
На грудима нам се умориле звијезде,
И на јастуку хризантема свела.

Куда су искре чежњи одлетјеле
Када још нисмо испратили тмине
И проживјели слатка страховања,
А како очајна да чекам мјесечине.

Ти знаш да желим са тобом сањати,
У твојим очима препознати бескрај,
само кад би за праштање порасли
Да никада више не дочекамо крај.

Прошло је много љета Господњих
И када полако долазе времена боља
ко лептир с усана полијеће питање
Гдје ли је несташни добровољац Тоља?

Да ли тамо негдје кроз бескрајне степе
Гдје вјетри таласају зрела житна поља,
Гдје су Милошеви сњежни врхови Урала
Попоијева руски добровољац Тоља.

Дође ми у сновиђењу лијеп ко’ Јесењин
Онако млађан без мудрости кротке,
Како разуздано јури низ улице стрме
на крилима раштимане старе самохотке.

И лице строгог војног старјешине
Што у кампањоли да га стигне жури,
Како су то били весели тренутци
Док Тоља испред њега као вихор јури.

Да ли су му године украле осмијехе
и боре скриле округле рупице,
да ми га је бар још једном срести
Да видим дјечачаке мале смијавице.

Или је онако млађан остао у беспућу
Тешко проходних босанских врлети,
Или му тиху пјесму с’ усана украде
Душманин бездушни тај рат проклети.

Лудило у мени,

Распомамљена страховања

Раздиру ме.

Како да растјерам магле

Што око мене круже,

Пријете сивилом да

Обоје моју душу.

Жељна сам те до бола,

Али срце дрхти испод јабланова,

Док оплакујем будућност.

Има ли наде?

Моја да је препознала бих је.

Само се с тобом у мени буди жена,
Саткана од снова дивља неспретница,
У наручју твоме постајем блажена
Кротке смјерности подла издајница.

На додир твојих дланова у коси
Сва су моја чула јутром прегажена
Растварам се као пупољак на роси
Једино с тобом ја постајем жена

 

 

Ноћас не питај шта ми мисли кида,
Моје су мисли вртлог тишине и олуја,
Прошлошћу садашњост прожета,
Одраз твој на мјесечини,
Звјездана прашина у твојој коси,
Тихи шапат, побегуљо моја,
Приђи да гледамо посљедње свјетиљке
Како се гасе.
Ти си птица на мом длану, желиш да полетиш.
Ништа зато ноћас немој ме питати,
Не питај зашто наша дјевојчица
Није рођена у октобру,
Тај мали плод среће је је дио тренутака,
А ми тај тренутак нисмо имали.
Имали смо ноћ попут ове
и неиспијену жудњу
Ноћас,
Ноћас ми немој рећи да се све понавља,
Да се може поновити сјај у твојој коси,
Ја сањам далека пространства,
Сутра је нови дан хоћу да летим,
Птица сам, летим…

 

Посвећено старици из Борова Села која је
12.08.1997. Љета Господњег просила у Будви
Испред старог града.

Морски вали ноћас тише
Док црквена звона звоне
И вечерња служба тече,
Док свјетиљке златне роне

Бљештавило старог града.
Све од среће распрскава,
Све одасвуд лети, лебди,
Само пуста савјест спава.

Ој Ловћене гордо стојиш
Црногорски каме боси,
Ту пред тобом у црнини
Гле, јуначка мајка проси.

Комад хљеба милостиви
Испружена дрхти рука,
Горки терет скрушенога,
Протјераног српског пука.

Морски вали ноћас тише,
Зазвоните звона јаче,
Мртав јунак из Борова
За старицом мајком плаче.