ЕГЗОДУС – МИРА ЂОРЂЕВИЋ

Завежљај стежем, избјегличку муку
Безгласно журећи у сусрет новој зори,
Осврћем се крадом, тамо на брежуљку
Не трепери звијезда моја кућа гори.

Буктиња пламти, урлање и врисак,
Познати крвници, недоклане кољу,
Комшије прве са камом у руци
На истом мјесту у сеоском пољу.

Све брже и даље колона је већа.
Пригушен вапај: Остаде на стражи
Тумара и грца, гледамо је нијемо,
Најмилије своје, мајка сина тражи.

Каљавим путем док ромори киша
И пуста остају нежњевена жита,
Покисла, прозебла, на измаку снаге
За брата првенца сестра тихо пита.

Промичу лица блиједа и нестварна
Носимо у неповрат исти бол у души,
Негдје из далека запара тишину,
Зацвилило звоно, душман цркву руши.

Срушише задњи дјелић моје наде,
Једно уз друго, невољници чврсти.
Смилуј се Господе прошапута неко
На челу колоне стар се Парох крсти.

Збогом моје дјетињаство радосно,
Љуљашко мала у сјенци јаблана,
Судбини пркоси, успомено драга,
Најдраже огњиште из минулих дана.

 

ЖЕЉА

Ти знаш да нисмо одсањали снове
Јутра су нас у несну пресрела,
На грудима нам се умориле звијезде,
И на јастуку хризантема свела.

Куда су искре чежњи одлетјеле
Када још нисмо испратили тмине
И проживјели слатка страховања,
А како очајна да чекам мјесечине.

Ти знаш да желим са тобом сањати,
У твојим очима препознати бескрај,
само кад би за праштање порасли
Да никада више не дочекамо крај.

ЂУРЂЕВДАНСКА ЗВОНА

Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај душо моја недавно стасала,
Умиј се јутарњом росом
Безбрижна срећо снагом запасана,
На столу стоји славски колач,
Мамино умјетничко дјело,
Цијелу ноћ га шарала.

Пробуди се најмлађи,
Најлуђа радости наша,
Сви смо се пробудили,
Само нам се ти успавао
Као да није Крсна слава,
Као да не миришу љубичице
И не слијећу ласте на кровове.

Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај рођено наше, мир куца на врата
И побожно улази,
А гдје си ти
Јуначко кољено да га домаћински дочекаш
Пред иконом и кандилом.

Зар ниси одсањао све битке
За Свету српску земљу,
Безброј малих и великих побједа,
Рано моја љута, непреболна,
Јутрос спокојно спаваш и сањаш
Свијетлу недосањану слободу,
Док Ђурђевданска звона звоне уранак.

ТОЉА

Прошло је много љета Господњих
И када полако долазе времена боља
ко лептир с усана полијеће питање
Гдје ли је несташни добровољац Тоља?

Да ли тамо негдје кроз бескрајне степе
Гдје вјетри таласају зрела житна поља,
Гдје су Милошеви сњежни врхови Урала
Попоијева руски добровољац Тоља.

Дође ми у сновиђењу лијеп ко’ Јесењин
Онако млађан без мудрости кротке,
Како разуздано јури низ улице стрме
на крилима раштимане старе самохотке.

И лице строгог војног старјешине
Што у кампањоли да га стигне жури,
Како су то били весели тренутци
Док Тоља испред њега као вихор јури.

Да ли су му године украле осмијехе
и боре скриле округле рупице,
да ми га је бар још једном срести
Да видим дјечачаке мале смијавице.

Или је онако млађан остао у беспућу
Тешко проходних босанских врлети,
Или му тиху пјесму с’ усана украде
Душманин бездушни тај рат проклети.

СТРАХОВАЊЕ

Лудило у мени,

Распомамљена страховања

Раздиру ме.

Како да растјерам магле

Што око мене круже,

Пријете сивилом да

Обоје моју душу.

Жељна сам те до бола,

Али срце дрхти испод јабланова,

Док оплакујем будућност.

Има ли наде?

Моја да је препознала бих је.

Жена

Само се с тобом у мени буди жена,
Саткана од снова дивља неспретница,
У наручју твоме постајем блажена
Кротке смјерности подла издајница.

На додир твојих дланова у коси
Сва су моја чула јутром прегажена
Растварам се као пупољак на роси
Једино с тобом ја постајем жена

 

 

НЕ ПИТАЈ

Ноћас не питај шта ми мисли кида,
Моје су мисли вртлог тишине и олуја,
Прошлошћу садашњост прожета,
Одраз твој на мјесечини,
Звјездана прашина у твојој коси,
Тихи шапат, побегуљо моја,
Приђи да гледамо посљедње свјетиљке
Како се гасе.
Ти си птица на мом длану, желиш да полетиш.
Ништа зато ноћас немој ме питати,
Не питај зашто наша дјевојчица
Није рођена у октобру,
Тај мали плод среће је је дио тренутака,
А ми тај тренутак нисмо имали.
Имали смо ноћ попут ове
и неиспијену жудњу
Ноћас,
Ноћас ми немој рећи да се све понавља,
Да се може поновити сјај у твојој коси,
Ја сањам далека пространства,
Сутра је нови дан хоћу да летим,
Птица сам, летим…

 

СТАРИЦА

Посвећено старици из Борова Села која је
12.08.1997. Љета Господњег просила у Будви
Испред старог града.

Морски вали ноћас тише
Док црквена звона звоне
И вечерња служба тече,
Док свјетиљке златне роне

Бљештавило старог града.
Све од среће распрскава,
Све одасвуд лети, лебди,
Само пуста савјест спава.

Ој Ловћене гордо стојиш
Црногорски каме боси,
Ту пред тобом у црнини
Гле, јуначка мајка проси.

Комад хљеба милостиви
Испружена дрхти рука,
Горки терет скрушенога,
Протјераног српског пука.

Морски вали ноћас тише,
Зазвоните звона јаче,
Мртав јунак из Борова
За старицом мајком плаче.

ТУГОВАНКА

(Мом покојном мужу Славиши)

Срела сам те да мирис лаванде
Удахнемо свим чулима у парку,
Да ти испричам најљепше приче,
Да прошапућеш о себи у мраку

који нас скрива док зраци сунца
одлазише иза пучине у бескрај,
моја се душа са твојом спајала
док сам осјећала твога срца дрхтај,

Док морски таласи миловаше
Наше бјеличасте голе чланке
А ситне увојаке вјетар мрсио
Док у коси спајасмо прсте танке

Срела сам те у сам смирај дана
Да с тобом звијезде на небу бројим,
Да се претвориш у жубор таласа,
Да те увијек могу звати својим.

Срела сам те да ми будеш срећа
коју сам у самоћи чекала дуго,
А ја твоје изненађење и утјеха,
Моја неизмјерна радости и туго,

Али те нисам срела да нестанеш
када не будем у твојој близини,
неповратно у сиву бесконачност
на истом мјесту сам и у тишини.

 

 

ПЈЕСМА ЗА ПЕТЕРА ХАНДКЕА

Посјета Вишеграду 1996, посјетио и војничко гробље

Сјећам Вас се онако ситног,
Разбарушене, дуге косе црне,
већ тада сте ми били драги,
са благим погледом кротке срне

кад сте с пијететом читали имена,
ћутећи њима одавали помен,
ономе што je остало уклесано
на камени надгробни спомен.

Чули смо ми са овог беспућа
да сте књижевник и поета
за нас још увијек непознат
крхки, радознали путник свијета

што је срцем волио једну земљу,
Ту бол и сада носите у грудима,
несвјесни да сте због своје љубави
окружени често охолим људима

И фарисејима који бацаху камење
на праведника. Дрске незналице
у покушају да од великог Јупитера
направе мале звијезде падалице.

Јуришају и сада Киклопи страшни
на генија и старце који Вас посветише.
умјесето трња сјајним ореолом части
Сиједи мудраци Вашу главу осветише..