ЗАГОНЕТКА НЕБА
Отело ми се са усана…
Није то јецај, већ тихи глас,
није то смех, већ загонетка неба…
Требала сам да раширим руке
и потрчим ти у загрљај…
на углу улице
са марамом око врата
која је виорила под налетима ветра….
Чекала сам те у прикрајку,
али нисам се помакла…
А ти то ниси чуо…!
Ишао си самоуверено
и слушао бат својих корака
и жагор пролазника….
Зраци су шарали твојим лицем,
а уздаси мамили твој поглед…
Све сам видела…!
Ватру у теби,
танго на уснама,
струјање венама,
тренутак у мислима…
Све…
сем оног сутра и испружене руке…
Сем изворске воде да угаси жеђ….
Све сам видела…
И само часак пре твога гласа
одзвонило је за решење…
Схвтила сам…
Ти си само путник,
и ништа више,
без циља….да..!
И ништа мање
није могло слетети за наш сто…
ПИЈМО У ЧАСТ ТОМЕ
нас двоје ….
Коначно у четири ока,
две душе без ичег заједничког,
четири руке
и небо!!!!
(с) Миладиновић Сандра