ЗАЧИНИ ЉУБАВИ
Да волим могу
и нема краја
тој лудој вољи срца мог,
и не требају ми оправдања,
већ луди занос тренутка тог…
И све је лепо у том заносу,
баш сваки додир,
нек све је варка,
нека запловим у нестварно
кроз копрену, ко’ да сам барка!
Нек ми се учини,
да је вечност ,коначно
засенила све немире,
и у тој збрци осећања
подгреје оне неверне….
Пољубци тада су,
баш они најслађи,
а срце најнемирније,
и као да се поново рађаш
и угри ” Ко’ даје – тај добије!”
Како се јутро
поново рађа,
полако и занос нестаје
барка се топи, а тоне лађа,
кормилар не побеђује!
А, сузе грешне, самотнице,
од сваког пајаца начине…
Да волиш можеш
и нема краја,
док пробаш љубави зачине!
(с) Миладиновић Сандра