VAZDUH KOJI DISEM – Miladinovic Sandra

VAZDUH KOJI DIŠEM

Vazduh koji dišem nekada ponestaje,
i ništa drugo mi tada ne preostaje,
nego da zažmurim i stisnem dlanove
uz staklo prozora što gleda napolje,
i polako suzbijem sve strahove duše,
i srušim sve brane što me silno guše…
Ali, taj tren, čini se, tako dugo traje,
i dok polako klizim dlanovima oknom,
spuštam se na pod i dišem duboko,
fali samo jedan stisak tople ruke,
jedna nežna reč za sve moje muke…
Znam da želja velika je poput okeana,
pa se zato patim i ustajem sama…
Kažem sebi, ništa zato, biće boljih dana…
ali, tako, kroz suze, preko svojih rana,
kristalno je jasno, sviće zora rana…
suncem obasjana…kad ću svoju dušu
otvoriti tebi, sve drugo su laži
to, nipošto nebih….

PUSTA NADA….

© Miladinović Sandra