ТОПЛИ ШАПАТ
Пролећно је сунце изашло на мегдан,
обронци посташе позлаћени скути,
кренула је мајка да расплиће косе,
расуше се жеље, ни жубор не ћути…
И бујање крену ко’ најлепше ноте,
испод коре брезу заголица нада,
протегну се орах мало дубље језгру,
и небо окрену лице изненада…
Кад беле копрене опустише деве,
из далека блесак очију зацакли,
изнова мољаше жељне згрљаја,
да се топли шапат из далека врати!
И оте се уздах чаробног ћилима,
причешћене душе нити ће да ткају,
изницаће шаре косовских божура,
које само ткаље, најбоље, познају!
Миладиновић Сандра Мајра
(Прочитано: 37 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.015 пута)