ГРЕХ НАД РАСИНОМ…….Миладиновић Сандра Мајра

ГРЕХ НАД РАСИНОМ (прича инспирисана истинитим догађајима) Беху то она времена када завлада страх за живот, бол који пара груди, грч у стомаку и немирне ноћи. За време Другог светског рата Срби се опет окренуше једни против других. Није се знало да ли си сигуран када причаш сам међу четири зида. Једни те терају на … Настави са читањем “ГРЕХ НАД РАСИНОМ…….Миладиновић Сандра Мајра”

No votes yet.
Please wait…

ГРЕХ НАД РАСИНОМ

(прича инспирисана истинитим догађајима)

Беху то она времена када завлада страх за живот, бол који пара груди, грч у стомаку и немирне ноћи. За време Другог светског рата Срби се опет окренуше једни против других. Није се знало да ли си сигуран када причаш сам међу четири зида. Једни те терају на једну страну, други на другу, а наши су и једни и други! Регрутују те преко ноћи, а ниси сигуран још увек ко је у праву и бојиш се за породицу. Подигну људе из постеље и отерају у недођију и једна и друга браћа, а неки се некако домогну слободе и преко јаруга врате своме дому, да застану и размисле шта се ово збива? А јатаци су тек посебна прича. Неки искрени, а неки су само то да би сачували себи главу, па жртвују све и свакога. Завади па владај! Турска наука! Издају најрођеније и само проклето ћуте. Оде тако Јана, млада скојевка која је организовала, и сама израђивала плетене вунене чарапе и џемпере својим политичким истомишљеницима. Убише је и силоваше браћа Срби, а беше млада и лепа. Чедна и чиста као роса. Једноставно је мислила да је то исправно, да сиромах мора живети, да се новом светском поретку и геноциду мора стати на пут. Издаја је кружила у облацима над Мајдевом и расинским селима, целом Србијом. Издаја и неслога, о Боже има ли чега горег? Зар брат на брата да диже бајонет? А опет и четници су се борили на свој начин против нечастивог. Мислили су да је то исправно. За краља и мајку Србију.Има ли шта часнијег? У тој њиховој суманутој неслози страдали су невини. Одједном ти само запоседну кућу једни или други, а иза себе оставе пуну кућу ваши. Онда женска чељад пари губере и ћути, а никако их не могу истребити, па се цела породица увашљиви. А оне ти гмижу по целом телу и грицкају. Ужас! Проћи ће ова невоља, проћи је ова невоља одјекује обронцима Јастрепца и Копаоника, док Расина понекада крвава тече.
Иду тако млади чобани са мало хлеба и сира у тканој торбици у за се, и чаврљају као и сва деца несвесна времена и истине. Кад оно ту иза Миницкога јаза одјекнуше рафали. Шћућури се Иван онако мали и ситан и позва Станка уз обалу. ”Умукните овце’ ,као да говоре очима своме стаду у бојазни за свој млади живот. А срце куца као лудо и дошло је до самог грла. Не могу просто да дишу. Ћуте њих двоје и већ дуже време после комешања не чује се ништа, само неки мукли, пусти и језиви лелек птица се шири небом изнад њих. Полако се дошуњаше ближе тог места и угледаше страхоту. Два човека убијена и закопана, али им руке и ноге , као и делови лица вире изнад земље, унакажени. Види се да су пре тога мучени. Већ се грабљивице радују слаткој гозби, а деца сва у сузама јецају, занемели и застрашени за цели живот. ” Иво, ко су ови људи и зашто су их убили?”, упита млађани Станко.” Идемо Станко, пада ноћ, заборави, зар је битно ко је кога убио. Важно је да што пре заборавиш! Идемо!”, рече Иван и тихо напустише са стадима ово језиво место.
Пролазише сиви ратни дани, и само се чује” ћути не брбљај!”, док негде не осване вест о самоубиству бртивом због политичке неслоге и уцене, или о незнаном гробу негде на неком непознатом месту јер је туђу кћер дао да је мрцваре и силују, због удвориштва! А није ли то све срамота? Не то, да припадају различитим странама, већ то да чине таква злодела једни другима, они исте вере, исте крви, истих предака, исте мајке Србије?! Тај се грех не може лако опрати, не може лако искајати, а још је горе јер долази тек време безбожништва, а људи шта ће, морају живети и тајно се крстити! Не смеју на Ђурђевдан капије китити, по старом обичају. ”О Боже спаси нас Србе, подај нам памети!”, шапуће себи у браду стари солунац деда Милоје!
Е, у то исто време рата спопаде нечији јатак, а он ће га знати чији, младу Јелену. Била је из честите куће, лепа и наочита. Вредна и чиста. Таман стасала за удају, али наиђе ратно време. Док се једном враћала из винограда спопаде је он, Марко, старији занатлија, још држећи, ожењен, али познат као пустахија , и могло би се рећи смео и неморалан човек. Бранила се, гурала га, лице му гребала, али он беше јачи и одузе девојци невиност. Уцени је после тога да ће свима говорити о њеном сраму и да ће је њени убити. Припала му је без воље, а и да је са вољом, ко је у овој срамоти био грешан, док су људи грцали од немаштине и једва се прехрањивали, док је Србији претило нестајање по ко зна који пут? И што је најгоре, она није била једина његова жртва! Прође пар месеци и она занесе, девојка од својих тек 19 година. О куку леле, одјекиваше сокаци, а она је спуштала поглед од тог гнусног тренутка, пред сваким кога је сретала! Прљава је, о прљава је! Па и када се рат заврши ко ће је узети са дететом? Шта ће рећи село? А дете, зар не треба бити плод љубави,а опет живо биће је? Гледа децу како се играју сокацима и пусти тајно по коју сузу.
Када му саопшти да је носећа, гурну је у страну и опсова јој мајку. Куд ће, шта ће, притеже тканицу и ћути, ради и крије своје муке. Мајка види да нешто није у реду, лепе облине њене кћери посташе сувише обле. Комшије почеше да говоркају и очијукају, а неки Маркови другови да сучу бркове! Људи су ти то, мој брале!
23. 04. 1943. роди она у цик саме зоре здраво мушко дете. Мајка пре тога зачу неки пригушени крик напољу и брже боље оде до помоћних одаја куд је начула комешање и на крају плач детета. Затвори грубо врата и оштро погледа Јелену.
”Несрећо, шта си учинила? Проклетињо, зар да уместо да се радујем унуку, ја да се у црно завијем?!” Нисам мајка, нисам ништа крива!”, сва измучена је једва одговарала Јелена! Брзо мајка оде по чисту одећу и донесе, а дете узе испред очију Јелене и однесе, а да га није још на груди ставила. Па њено је, у њој је расло, ритало се! Јутро је већ свитало, а мајке ниоткуда. На крају се појави на вратима и без речи је узе под руку и уведе у кућу. ”Лежи тамо и ћути”, рече јој ова жена, која је била мајка и мислила да мора тако бити, то није грех, она мора спасити част Јелене и куће, мора! Тог истог дана сески одбор оде до врбака на обали Расине и ископа леш тек рођеног и угушеног мушког детета. Све ово је издао комшија до Јеленине куће, који је био и кум човека без душе, Марка. Али, Марка не издаде, јер је то била његова част и мушкост, а њена, Јеленина срамота! Све сами угледни и поштени људи?!
Узеше дете онако увијено у сукнену тканину и однеше је Јелени пред праг.
Настаде таква кукњава и лелек у дворишту, а чељад и домаћин куће, сироти поштени Никола, бледи као крпе. Дадоше јелени дете у наручје и натераше је да за пример прође кроз цело село! Иде она онако измучена, саплиће се о немоћ, о тугу, о камење о мирис детета, о правду, о бол! Крсте се и чуде мештани њеном неморалу, док поједини само улазе у куће не желећи да присуствују овом ужасном чину. Паде Јелена са чедом у наручју на раскрсници села и притрча јој рођена мати укаљана грехом наметнутог ”морала”, јер то је био само њен грех, а све остало био је грех разузданог живота и људи без душе! Молила ју је мајка да не испусти душу, грлила је и њу и мртво унуче заједно. О Боже, има ли те, спаси нас, милостиви!
И тако прође још један ратни дан, један дан нечијег живота, једна неправда остаде незаписана, прођоше године! Зато увек када дође пролеће прве љубичице и висибабе уберем за Јелену и њено чедо, уберем их за њихов спас, али и за спас мога народа, да се више приклони истини и љубави, Богу!

Миладиновић Сандра Мјара

Са много маште, уоквирена прича истинитих догађаја о којима знам од својих предака, а неки више нису међу живима. Имена су измишљена, али догађаји стварни!

(Прочитано: 13 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.039 пута)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif