МОЈ ПТИЋ
Са тобом сам упознала грех
дно дубље од вулкана,
у трену изгубила све,
од мака постала мања…
Глуве ми усне посташе,
пресушише извори даха,
када ме савлада смех,
ја ходах тлом од стакла….
Дубине нико не разуме,
док тама царује душом,
ништа се не препознаје,
само завлада пустош…..
Неком помаже сламка,
неком ни пружена рука,
а ја сам ти се дала,
гоњена љубављу мука….
У вечност гледах тада
очима белог анђела,
Није ти било ни жао
да кршиш крила стамена!?
Живела сам моменте,
од речи би настала суша,
да није било илузије,
празна би остала душа!
Када нешто имаш па изгубиш,
осетиш пепела мирис,
ако Свето Писмо отвориш
изнова крећеш да живиш!
Онда када лава је кренула
да куља и руши све,
као птица сам се винула,
да спасим огњиште…..
Птић беше у паперју,
али обрадова се Сунцу,
нико не познаје таму
док стварно не спозна душу….
После свега још више волим,
и старе ране зарасле,
нове никако не солим….
Што не уби носи се уза се!
(с) Миладиновић Сандра