КРИВА ЛИНИЈА – Mиладиновић Сандра

КРИВА ЛИНИЈА

Несрећом сам отела,
сванућа јеткој зори…
Цаклеле су сузе
ко’ летњи прозори,
сузила сам очи,
да ми не побегну,
полила сам руже,
да ме не огребу.
Мучио ме осмех,
цепале се груди,
та крива линија,
што се с муком буди…
Ко’ кристал се ломе,
комадићи дана,
устају брестови
поломљених грана.
Клија семе неба,
у очима ветра,
сунцокрет се њише,
ко’ госпа кад шета…
Загрљај се топи,
као чоколада,
откуцај мирише,
трава посред хлада…
Мисли што жуборе,
ђердане сад нижу,
кровови доброте,
ко’ малине стижу…
Одзвањају пољем,
стада и пастири,
ко’ жмарци милине,
нона бела вири.
Кликће соко небом,
прогоне га тајне…
У зори сам нашла,
јастук за очајне.
(с) Миладиновић Сандра