БРЗО МЕ ПРОБУДИ
Сањала сам ноћас твоје смеле руке,
и очи што нису лагале ме никад,
шаптао си тихо да усуд постоји,
од милине стопих се и остадох тиха…
Мене у истину боле та сванућа,
када ме сву плаху дочекају јутра,
из ока ми крене једна суза бистра,
која реком тече од данас до сутра…
О зар снови нису само пука стварност,
и зар ноћи нису само део дана,
па док чекаш болно да се деси prasak,
под звездама цвета тај пупољчић лана?
И питам се тако шта мучи војника,
шта мучи незнанца што сулудо броји,
и док конац троши клупко само мрси,
док испија чаше, тугу само роји…!?
Заморе ме увек речи које ћуте,
очи које блуде као загонетке,
не знају шта хоће, ни куда да иду,
и кога год сретну само су чин сплетке!
Ја верујем теби и сновима својим,
а шапату твоме што је радознао,
очима рећи ћу.. јер лагати не знам,
да ноћи су наше тајно огледало!
И нико нам неће одузети срећу,
ни пролазност, нити радознали људи,
од свих смо слободни у вечности знани,
успавам ли се, брзо ме пробуди!
(с) Миладиновић Сандра Мајра