Нове књиге – ДАШЧИЦЕ – Милосав Мишо Младеновић

НЕКОЛИКО РЕЧИ УМЕСТО УВОДА

Зашто “Дашчице”?

У мојим мислима, дашчице имају неколико значења. Пре свега, на њима се сликају свете иконе, некад велике, а понекад мајушне и танане. Врло лепу улогу имају код припреме хране. На њима се она сецка, ради угађања телу.

Најзад дашчице могу бити и моји греси. Пливају дашчице на површини воде, која се благо таласа. Покушам ли, да их руком брзо потопим, да их наиван прикријем и смањим им њихов број, тада оне хитро испливају, а надолазе све веће и веће.

Ех, дашчице. дашчице…

Моје илустрације само попуњавају празан простор, осим неколико изузетака, када су у извесном додиру са оближњом песмом.

На крају, исказу јем неизмерну захвалност породицама Мајсторовић и Петровић из Пожеге, које су ми својим прилогом омогућиле штампање ове књиге.

Аутор


Милосав Мишо Младеновић

 

ДАШЧИЦА

Мала, танка, четвртаста,
у хладовини под тремом,
усред лета, које жари,
долази до великог значаја.

Она се не сели из свог Баната
у бескрај света,
већ скромно чека окачена на полици,
свог оданог власника.
Настави са читањем “Нове књиге – ДАШЧИЦЕ – Милосав Мишо Младеновић”

ЛИЦА УЛИЦЕ – КОЗИЋ САША

Нема ту шта много да се прича.
Касне осамдесете.
Памтим то време,
кад нисам само имао,
него живео.

Лепа времена.
Младост.
Жеља да се поседује ,
живот.

Све се сводило на секс,
алкохол, опасност.
Адреналин.
Можда би била и дрога…
Али не за мене ,
плашим се игле.

Свесно смо радили те ствари.
Нико нас није терао.
Тако смо хтели.
Свесно гинули.

Остале су приче.
Остала је легенда,
о лицима улице.

Сад ветар разноси
мирисе нашег шареног живота.

На гробљима плачу свеће.
А ја се радо сетим тог времена.
Плачем

Били смо млади били смо жељни , живота .

_________________________

УЗ или НИЗ МОРАВУ? – Љубодраг Обрадовић (једна песма – четири спојена сонета)

УЗ или НИЗ МОРАВУ?

Куда и како пливати данас даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем,
да успоставим давно нарушени склад.

Јер, одавно песму нисам написао,
која ће моћ’ срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем тај смисао,
који неће немиром ум да ми спржи.

Јер, поодавно нисам изнад Мораве,
летео ја на крилима својих снова…
  Тражио ону, што има очи плаве,
 
да јој стихом опет стварам свет изнова.
Јер, одавно ме љубав није понела.
Предуго не видим излаз из тунела.

::::: Настави са читањем “УЗ или НИЗ МОРАВУ? – Љубодраг Обрадовић (једна песма – четири спојена сонета)”

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

Zid – Aleksandar Kavaja

Sve oko mene je zid i crno belo odelo, odvojim reč tišinom, jos samo srce da spakujem i polazim, u ovo vreme sadim baladu, balada vene, kao i sve u mome gradu ….   Srušite zid ja umem da volim, srušite zid kad Vas molim, zid u glavi , zid do mene, kineski zid, moj … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

ПРОКЛЕТСТВО – Љубодраг Обрадовић

ПРОКЛЕТСТВО

Све што такнем, топи се ко на сунцу лед.
Проклетство носим и све на свету клетве.
Све што пипнем, свој природни изгуби ред.
Поглед парлоге коси, слабе ли жетве!

Хоћу свет да мењам, зло да не постоји.
Још чујем тај глас, тај ехо катаклизме,
Олуја се спрема, ничег се не бојим…
још чекам праву вест… Срећу да ме лизне.

Обмана прија сваком. Станем на камен.
па нестанем у брда, сасвим полако…
Сјај маште осваја ме. На камен станем,

а све што такнем, нестаје тако лако.
Ко пена на таласу… Баш ми је криво!
Све пролази, прође и једини живот.
Настави са читањем “ПРОКЛЕТСТВО – Љубодраг Обрадовић”

СТАРЕ УСПОМЕНЕ – Даница Рајковић

СТАРЕ УСПОМЕНЕ   

Стаће ми пролеће и јесен
када је увенуо мој цвет
све је нестало оног дана
када си отишао у туђи свет

Све је стало оног дана
на срцу се отворила врата
ишчупао си срце моје
стале су казаљке сата
Настави са читањем “СТАРЕ УСПОМЕНЕ – Даница Рајковић”

БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ – Мирослав Мића Живановић


БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ

Баш ништа није као прошле године,
ни пролеће, ни месец,
ни места на којима сам те случајно сретао,
ни твоје очи, док сам те салетао,
упорно тражећи шансу,
и губио те на само корак до циља.

Ма да су бар трешње
као прошле године, као лане,
па да ти понудим својом руком бране,
можда би рекла шта Вам је господине,
и као у чуду гледала моје седе,
а ја бих онда стрпљиво и натенане,
бирао речи и реченице,
и право у твоје зенице,
гледао како се бориш и како ланци не вреде,
јер у истој жељи гориш.
Настави са читањем “БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ – Мирослав Мића Живановић”

ТЕРАСА – КОЗИЋ САША

Немам ја где, него на тераси Седим, гледам и обично пијем кафицу .

Докон и болестан, пуштам ветру да ми шапуће приче живота, скривене од свих сместиле се у прошлост ,  садашњост и будућност .

Само ми, осуђени на себе, ми који смо смирени, у тишини гледамо и слушамо природу .

Видимо невидљиво, чујемо нечујно .

Понекад причамо, а све, као и наш живот, носи лаган и врео ветар.

Само мрвице остају од наше приче, које време разноси кроз нас.

S O N E T V

Još u kasne sate požuda me davi
u seni se sliva poput gorkog vina
nigde glasa tvoga da se meni javi
dušu mi prekriva prokleta praznina

Na prozoru trepti tiha svetlost rana
ko da tamu moli da u oku svane
dok u meni šumi pesma nepoznana
gde se greh i čežnja stapaju u dane

Još u vetru odzvanja izgubljeni glas
ko molitva što se bez vernika gubi
još na plećima nosim krivicu i spas

dok me večnost nežno u obraze ljubi.
Sve su moje želje vladari i sluge
i sve zamiriše mirisima tuge .

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
05.07.2025g.

NEVIDLJIV SAT OTKUCAVA LJETNO PODNE – Mirko Popović

 

 

omamila riječi čista
tišina na brijegu. šum


ustaklio oči bez sjenki.


sklopim grudi. žeđ
presušenih žila
pojim u krajoliku.

 

dovršavam misli povjetarca
što niz brijeg tihuje


kao da plovi
za ogrlicama sunca
za obrisima orgulja
za čistim srebrom tišine
za dječjim željama
zaspalim u bezglasju
žutoga ljetnog klasja