Путокази – Александар Јакшић

Остављена шанса за први зрак сунца као твоје лице на хоризонту први удах буђења носи мирис твог имена и све ми личи на уштип зиме топли пољубци као река која никуд не отиче и тебе мила више не заборављам све ме одаје да сам преслаб за скривање онога што се зове судбина слова твог имена … Настави са читањем “Путокази – Александар Јакшић”

Остављена шанса за први зрак сунца

као твоје лице на хоризонту

први удах буђења носи мирис твог имена

и све ми личи на уштип зиме

топли пољубци као река која никуд не отиче

и тебе мила више не заборављам

све ме одаје да сам преслаб за скривање

онога што се зове судбина

слова твог имена остају као путоказ

преко облака у пространство мисли

где се ништа не заборавља.

ХЕЈ – Љубодраг Обрадовић

   ХЕЈ Хеј лепото, окрени се и слети на цвет. Грабеж је сад врлина и ја бих срећу да отимам! Хеј душо, сан трком низ брдо клизи. Зашто да се љубав крије, од ње још умро нико није. Хеј срце… У туђем свету ја лудим. Зашто туђи свет? Свет је наш! Хеј животе, не бежи. … Настави са читањем “ХЕЈ – Љубодраг Обрадовић”

  

ХЕЈ

Хеј лепото,
окрени се
и слети на цвет.
Грабеж је сад врлина
и ја бих срећу да отимам!

Хеј душо,
сан трком низ брдо клизи.
Зашто да се љубав крије,
од ње још умро нико није.

Хеј срце…
У туђем свету ја лудим.
Зашто туђи свет?
Свет је наш!

Хеј животе, не бежи.
И насмеши се лепото.
У твом осмеху
је сва слобода.

© Љубодраг Обрадовић

ИЗИГРАНА – Миладиновић Сандра

ИЗИГРАНА Оној старици са литице што гледа, валовиту реку и прудове , вирове и лугове… не замерите сећање на доксате, плотове и запреге, градине и воденице, мирисне дуње, оне прве зоре рујне девојачке….пролећне… и увојке дуге расплетене…уздахе и чежње…. раширене зене…… његове очи…. омиљене…. Опростите јој све мисли и жеље док седи попут сене сама, … Настави са читањем “ИЗИГРАНА – Миладиновић Сандра”

grob

ИЗИГРАНА

Оној старици са литице што гледа,
валовиту реку и прудове , вирове и лугове…
не замерите сећање на доксате, плотове и запреге,
градине и воденице, мирисне дуње,
оне прве зоре рујне девојачке….пролећне…
и увојке дуге расплетене…уздахе и чежње….
раширене зене…… његове очи…. омиљене….
Опростите јој све мисли и жеље
док седи попут сене сама, скрштених руку,
и мирише струк дивље нане, сећа се растанака, туга,
радости и најбољих слуга- суза….
Стазама своје младости открива изнова
слике проживљене и види себе јаку и једру,
веселу и поносну,младу и пожељну….како носи ведро
пуно хладне изворске воде, децу и вриску
радости док беру највишу трешњу у пољу….
Себе најбољу….
Беше дете, девојка, супруга, мајка, бака,
а, сада дрво осушених грана и корена који
се назире испод трошне земље…
А, чинило се могла је боље и више…
Те своје снове, жртвоване, непроживљене…
да ли то судбина пише својим пером
залазак сунца и остатак дана….!?
Опет и ову ноћ остаје сама….
Изиграна….?!

(C) Mиладиновић Сандра

ПРАВО ИМЕ – Mиладиновић Сандра

ПРАВО ИМЕ Без патње људи нису људи, осмех из душе постаје редак, тежак је пут испосника, голет и крш, a глас јак и једак… И пружају авети бестидно руке, лаж увијену у најлепше речи, кроз пустињу фатаморгана се буди, на раскрсници осмех хуља звечи… А, ране живе налазе пута, у ропцу очи постају неме, бездан … Настави са читањем “ПРАВО ИМЕ – Mиладиновић Сандра”

IMG_5176

ПРАВО ИМЕ

Без патње људи нису људи,
осмех из душе постаје редак,
тежак је пут испосника,
голет и крш, a глас јак и једак…

И пружају авети бестидно руке,
лаж увијену у најлепше речи,
кроз пустињу фатаморгана се буди,
на раскрсници осмех хуља звечи…

А, ране живе налазе пута,
у ропцу очи постају неме,
бездан из чемери и семе рађа,
надолазе таласи клица када крене…

Е, усред поља црвених булки,
облаци нестају попут сене,
очима ништа није скривено,
живот без лажи тече кроз вене…

То оздрављење доноси радост,
разум до мудрости још битку бије,
а, крст што следиш и када те боли,
једино твоје право је име….

(c) Миладиновић Сандра

ИСКРА – Mиладиновић Сандра

ИСКРА Била сам река и цвет јасмина, ватра и галеб поломљеног крила… Била сам небо ведро и дубоко, невино и нежно кaо девојачко око… Оно чудо шарано дугиним бојама, као лудо па олујно, мутно и оловно… Кишно и бисерно, зрело као нар, господар воље, души мук или дар… Чар сам чинила звезданим ноћима, јездила дуж … Настави са читањем “ИСКРА – Mиладиновић Сандра”

bar-obori-pogled-e1365376289364

ИСКРА

Била сам река и цвет јасмина,
ватра и галеб поломљеног крила…
Била сам небо ведро и дубоко,
невино и нежно кaо девојачко око…

Оно чудо шарано дугиним бојама,
као лудо па олујно, мутно и оловно…
Кишно и бисерно, зрело као нар,
господар воље, души мук или дар…

Чар сам чинила звезданим ноћима,
јездила дуж месечевих зрака…
Огледала се у тишини вољеног језера,
и шетала улицама града и мерака…

Била сам море, бурни океан,
тиха голубица испод трошне стреје…
Била сам степа, савана, прашума,
али искра љубави – знала сам где је…!

© Миладиновић Сандра

ЗАГРЛИ КАМЕН – Миладиновић Сандра

ЗАГРЛИ КАМЕН Када ти је тешко загрли камен, и на дно бездана излиј све сузе, људима не дај мач да ти суде, мирисни трн загрли руже…. А када ти крв потекне густа и рана топла постане дубока, сакриј се тамо у пећини голој по камењару мириши коров… Гуји из крша испричај причу, не бој се … Настави са читањем “ЗАГРЛИ КАМЕН – Миладиновић Сандра”

tumblr_mxazjdUmpU1qdrdwdo1_1280

ЗАГРЛИ КАМЕН

Када ти је тешко загрли камен,
и на дно бездана излиј све сузе,
људима не дај мач да ти суде,
мирисни трн загрли руже….

А када ти крв потекне густа
и рана топла постане дубока,
сакриј се тамо у пећини голој
по камењару мириши коров…

Гуји из крша испричај причу,
не бој се што језиком палаца,
неће ти ништа та отровница,
ни када све боли и тајне сазна…

Запевај јако нек јечи поље,
и ипак воли свом душом својом,
сви смо ми грешници на овом свету,
али, ипак камен сачувај са вољом…

Требаће ти, проста ми душа,
и када тугујеш и када бекријаш,
и веруј ми – оба ми ока,
с’ вером у Бога само добијаш…

На том камену мирно ћеш спавати,
сузе изнети и несанице,
људима не дај мач да ти суде,
руку им пружи савести чисте….

© Миладиновић Сандра