ЗАГРЛИ КАМЕН
Када ти је тешко загрли камен,
и на дно бездана излиј све сузе,
људима не дај мач да ти суде,
мирисни трн загрли руже….
А када ти крв потекне густа
и рана топла постане дубока,
сакриј се тамо у пећини голој
по камењару мириши коров…
Гуји из крша испричај причу,
не бој се што језиком палаца,
неће ти ништа та отровница,
ни када све боли и тајне сазна…
Запевај јако нек јечи поље,
и ипак воли свом душом својом,
сви смо ми грешници на овом свету,
али, ипак камен сачувај са вољом…
Требаће ти, проста ми душа,
и када тугујеш и када бекријаш,
и веруј ми – оба ми ока,
с’ вером у Бога само добијаш…
На том камену мирно ћеш спавати,
сузе изнети и несанице,
људима не дај мач да ти суде,
руку им пружи савести чисте….
© Миладиновић Сандра
(Прочитано: 38 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.317 пута)