www.poezija.rs

GDE LI JE ONA?

U biti svih nas je ONA
dugokosa i dugonoga
što na otkosima trave
uspavljuje čedo
pevajući uspavanku
dok raspliće guste pletenice
i čeka njega koji tamo daleko
misli na svoje i zvezde gleda…

To je ona što duboko uzdiše
sa ibrikom u ruci Ili dok beli platno
povijenih rukava košulje,
a srce tek smiri kraj toplog obraza
umivenog rosom
pripijenog uz njene nevine grudi…
i budna sanja do samog jutra
dok beli jastuk ljubi ….
Gde li je sada?
Kud li se saplela,
jer smo joj davno ledja okrenuli,
bludno se smejuci i pevajući
žureći ka bezizlazu….?
Gde li je sada?
Ko će nas probuditi?!
Kada smo je izdali!?!
Ko će nam presuditi!?

(c) Miladinović Sandra

ŠIBICA

Kao šibica koja
sagori za tren u prah
je srce koje voli uzalud….
Tik-tak,
odzvanjaju minuti
koji ne postoje
u ritmu čežnje
snova boje….
Tik-tak,
svi koraci i naše težnje
i lice sa razočarenjem
postaju slika nove kule….
teško onom koji dalje
ne može voleti i ne ume!
Iz pepela ustani i ponovo
sagori!
VOLI, VOLI, VOLI…

(C) Miladinović Sandra

NESTVARNO

TI I JA,
Nismo postojali,
mi postojimo u večnosti,
putujemo bez voznog reda,
letimo nošeni zvezdanom prašinom…

TI I JA,
stojimo jedno naspram drugog
i gledamo se pravo u oči,
dodirujemo jedno drugom lice,
ramena, kosu,
dišemo ponekada ubrzano
zamršeni celim bićem…

TI I JA,
nismo postojali,
mi postojimo neprestano…
Pored tebe ja sam zora
koja tiho diše i nestvarno sviće!
(c) Miladinović Sandra

MUDRICA

U bujnoj krošnji starog oraha izjedrila su se tri nova života. Mudra Sova dobila je prinovu i sve ptice iz okline došle su da ih vide i požele im dobrodošlicu.
– Od tako mudre majke i deca moraju biti još mudrija-, reče beli golub i odlete.
– Od takvog dobrotvora i pero mora biti vredno, a o mladima i da ne govorimo !-, reče svraka i odlete krešteći.
– Od tako nustrašivog bića koj se ne boji mraka, hrabriji moraju biti njeni mladi!-, reče slavuj i odlete pevajući.

Svi su inače često dolazili kod sove za savete i uvek im je ova tiha krupnooka pomagala svojim smirenim glasom.
Jednoga dana iz gnezda kroz guste olistale grane na tlo obraslo travom, pade jedno od troje mladunčadi. Kosta, koji je bio u blizini igrajući se čarima povetarca i bumeranga, potrča da vidi šta se to desilo i ugleda biće sivo, braon –maslinastog perja i krupnih staklastih očiju koje su žmirkale.
-Deda, da vidiš samo kakvo je ovo čudno biće, ptica nije jer ne leti, dođi molim te, odakle se ovde stvorilo!?
Posle kratkog vremena dodje deda da zadovolji svog mezimca
I naravno ugleda mladunče naše mudrice. Nasmeja se od srca i podiže visoko rukama Kostu u vazduh. On od radosti poče da se smeje.
-Ti si moja ptica koja sve zna jel tako dedino zlato?- reče on- znaš, ovo je sine sova, vidiš da je mlada i kako se tetura. Ispala je iz gnezda i danju one ne vide. To su noćne ptice, a ova je još i nejaka. Nećemo je dirati i nadajmo se da će imati noćas sreće.-
-Pa da deda, baka je pre neko veče govorila o nekoj ptici koja donosi zlo, a to je očigledno sova?- reće Kosta.
-Kosta to su stara praznoverja. Sova je ptica kao i svaka druga, ali ona je čak i više od toga, jer njen plen su štetočine, sitni glodari i životinje, tako da su te priše o zlu koje predskazuje sasvim netačne, nego hajmo da mi zatvorimo noćas Žuću da ne bi plašio našu sovu!-
-Ali baka tako govori, šta ja tu mogu!- reče Kosta pomalo ljut, mada radoznao i ljubopitljiv.
-Pusti ti baku, ona je starog kova i veruje ono što su je učili njeni stari. Sve je to dobro i lepo, jer da nije tako, ne bi bilo toliko lepih bajki, basni, legendi, običaja. Ja sam tako isto mislio, dok nisam malo više čitao i upoznao svet u kome živimo. Idemo sine!- reče deda.
Mlada sova se polako nošena instiktima povukla u obližnji cvetni žbun jasmina blizu ograde i sačekala noć. Ujutro je nije bilo, a nisu se čule ni ostale sove ih gnezda . Očito da su odrasle i dovoljno snažne da krenu u pustolovine predhodne noći.
Njihova majka je i dalje ostala u senci oraha, ali je bila skoro nečujna, neprimetna i tiha do sledećeg proleća.
A, Kosta?! Kosta je porastao. Sada je već poveći dečak dugih brzih nogu i krupnih očiju. Često je u krošnji tražio mir čitajući i to naglas, kao da deli sve sa našom sovom i začudo bivao je sve voljeniji gde god kroči. Drugari u školi su ga često pitali za savete i uvažavali njegovo mišljenje, a o njemu se sve više govorilo da je jako mudar i vredan dečak, a uz to i dobar drug.
Ipak priča o sovi i njenim zlim predskazanjima i dalje je opstala i opstajaće, a istina je samo jedna, to je naša
krupnooka koju zbog ozbiljnog izraza lica i života noću zovu mudricom.

(C) Miladinović Sandra
Priča za decu posvećena bratancu Kosti Miladinović