Ne, mene nije… – Miro Beribaka

Ne, mene nije… . Ne, mene nije progutala vatra, ja sam progutao nju, ne gori ona mene, ja gorim nju, i vi vidite samo njen dah iz dubine mene, vatre koju sam halapljivo gutao da me grije, da mi putem svijetli! Da me štiti od radoznalih pogleda! . Ne, mene nisu umorile staze kojima koračam, … Настави са читањем “Ne, mene nije… – Miro Beribaka”

Ne, mene nije…

.

Ne, mene nije progutala vatra,

ja sam progutao nju,

ne gori ona mene, ja gorim nju,

i vi vidite samo njen dah

iz dubine mene, vatre koju sam halapljivo gutao

da me grije, da mi putem svijetli!

Da me štiti od radoznalih pogleda!

.

Ne, mene nisu umorile staze

kojima koračam,

to se vama učinilo da sam na koljena pao,

da sam se pogrbio,

samo sam se sageo da zahvatim vode

da umijem lice,

da se osvrnem i nastavim dalje…

Odmah iza brda, još puteva ima!

.

Ne, mene nije porazio život,

njega je sve manje, mene više ima,

i nikada me nestati neće sa puteva kojima sam prošao

i prečica samo meni znanih,

ja sam tu, u svakoj zavejanoj stopi,

u svakom padu i svakom dizanju poslije…

tu sam, u pogledu naprijed, u svakoj pomisli čistoj ili grešnoj,

i u svakoj zvijezdi kojoj sam hrlio.

Tu sam, u ožiljcima mojim, znamenju koje na licu nosim

da mi ne da oboriti pogled,

u lijepoj riječi kojoj sam ruke pružao

i u svakom podsmijehu kojim su me darivali,

i nije me briga,

ja ne živim u svom samoljublju, ja ljubim život,

ja život živim, a ne život mene…

Otuda i ožiljci!

.

Miro Beribaka

Знак

Ево и даље разговарам са Сенкама, Тамама неким Чудним Мислима, неким Стрмим Данима … Даље од могућег у Кругу нисам стигла, растрзали су ме са свих страна, хтели део мене и на Крају, цела сам се дала! Незаустављиво сам губила, тонула, нисам се отимала … мислећи, све је ово Само Јава, Они немају Кључеве од … Настави са читањем “Знак”

Ево и даље разговарам са Сенкама, Тамама
неким Чудним Мислима, неким Стрмим Данима …
Даље од могућег у Кругу нисам стигла, растрзали су ме са свих страна,
хтели део мене и на Крају, цела сам се дала!

Незаустављиво сам губила, тонула, нисам се отимала …
мислећи, све је ово Само Јава,
Они немају Кључеве од Капија Раја и Њихив Бездан није Моја Тајна!

Ал све је била обмана варљивог пролећа,
и све сама имитација отмености живљења у Крешенду почетка једног времена!

И више ме није било срам што Тишина пред Њима попуњава углове Моје,
што Ћутање односи Смиреност крхку,
Маска на лицу знала сам, одганаће
све Видљиве Поразе!

Ветар је односио одломке сна, и док сам се окренула … сванула су ова Јутра,
Откровење Још Једног Промашаја!

Ево, још увек разговарам са Сенкама, Тамама, неким Чудним Мислима,
осећам како се мноме множи тиха и јака порозност,
унутар мене Смрвљени Дрхтај Нежнности.

Ја не пливам, плутам не испуњена
ко изнедрена љуска без плода својега…

О Ти Створење у Људском обличју што руке мо своје пружаш,
јадно ли си и бедно, сасушено са свих страна,
Ти си ми Божија и освета и казна!!

У мени је све што нисам Ја, себе сам успут кроз Живот,
негде изгубила, заборавила …

А ни Анђела, ни Богова, ни пута под ногама … ни прашине
Светлост с времена на време сине, па и она оде,
Отишло је, оставило ме је све моје,
а да нисам знала, колико је Корак Мали,
колико је Пораз Болан,
а ни суза из ока да крене, сву горчину у венама да спере

Где сам ја то ногом стала,
У шта сам се загледала, крај очију којих немам
када нисам угледала како себе губим – како себе немам!

Мамили су ме Кораци, празни ходници,
монотонија гласова јаве …

Ја сам сада само магла, све могуће мимо мене прошло је!

Нанизане попут валовитих стена,
рушиле су мe једна по једна Жена које више немам!
А сада, ослушкујем врисак Ветрова и по Мислима разазнајем Дубине,
Јер,
слепа сам кад не видех Траг и Зажмурех пред Знаком у себи!

Негде на самој Граници Вечности стала сам.
Равница је позивала,
Олуја се спремала да поруши све Мостове
и Громом попали Друмове
Раширила сам руке – примајући Ветар
Надајући се!!!

 

GDE CES ? -milka vukic vujnovic

/zbirka”kosulja plava”/ . Zivi sa svojima, U trnju mesta ima, Zabi nije dobra reka, Nju uvek lokva ceka. Prljavim ocima Ne uznemiravaj cvece… Gde ces, covece, Zar si mesecar?!

/zbirka”kosulja plava”/

.

Zivi sa svojima,

U trnju mesta ima,

Zabi nije dobra reka,

Nju uvek lokva ceka.

Prljavim ocima

Ne uznemiravaj cvece…

Gde ces, covece,

Zar si mesecar?!

Samo tvoja – Kristina Simic

Stojim kraj krosnje skrivena od sunca Promice kraj tebe sena moja Koja te vodi u dubinu srca Ostavljam te, bezim od tebe U snovima se sudaram sa tugom… Tvoju ljubav ne zelim ko kraj leptirova Sto prijemcivo stoje pred paukom i Postaju plen Zelim da rasiris svoje ruke ko krila orla Da se pod njima … Настави са читањем “Samo tvoja – Kristina Simic”

Stojim kraj krosnje skrivena od sunca
Promice kraj tebe sena moja
Koja te vodi u dubinu srca
Ostavljam te, bezim od tebe
U snovima se sudaram sa tugom…

Tvoju ljubav ne zelim ko kraj leptirova
Sto prijemcivo stoje pred paukom i
Postaju plen
Zelim da rasiris svoje ruke ko krila orla
Da se pod njima sakrijem!

Talas plime raste dok gledam
u mutne recne talase
I vodim borbu u sebi,
Da ne dam vetru da me zanese
A znam da pripadam samo tebi

НЕ ПОСТОЈЕ РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ

Величам дан, кад си се родио, и што си нашом земљом ходио. Поносно бије срце моје, када са страхопоштовањем изговарам име твоје, Никола Тесла, Тесла Никола, омогућио си да цео свет и ноћу засија. С муњама ти си често зборио, и са голубицом себе разговорио, дела Гетеа, Бодлера и Бајрона напамет си знао, и никада … Настави са читањем “НЕ ПОСТОЈЕ РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ”

Величам дан, кад си се родио,

и што си нашом земљом ходио.

Поносно бије срце моје,

када са страхопоштовањем изговарам име твоје,

Никола Тесла, Тесла Никола,

омогућио си да цео свет и ноћу засија.

С муњама ти си често зборио,

и са голубицом себе разговорио,

дела Гетеа, Бодлера и Бајрона напамет си знао,

и никада туђе ниси пожелео,

а твоје су идеје многи крали,

опростио си им, жалећи их,

јер своје нису имали.

Опраштају само велики људи,

а ти си, међу великима највећи.

Ма да ли ће икада,

од тебе неко већи бити,

и свет са више изума обрадовати и задужити?

Никола Тесла, Тесла Никола,

не постоје речи, колико сам ти захвална,

на свему што си за нас изумео,

и што си човечанство од свих нас, боље разумео.

Верујем да можеш, све да нас видиш,

а на нама је да учинимо да нас се не постидиш.

И величам дан, кад си се родио, и што си нашом земљом ходио!

 

Лела Стојановић

ЗВЕЗДИ ДАНИЦИ – Миладиновић Сандра

ЗВЕЗДИ ДАНИЦИ Постоје једне очи дубоке, пуне стрепње, али и утехе, постоје очи које жуборе и оне што попут птица лете… Постоје очи осмеха пуне и оне што добротом говоре, оне што те прекоре нежно и подсећају на мајске зоре… У тим очима цео свет стане, све радости и бриге једне мајке, у тим очима … Настави са читањем “ЗВЕЗДИ ДАНИЦИ – Миладиновић Сандра”

ЗВЕЗДИ ДАНИЦИ

Постоје једне очи дубоке,
пуне стрепње, али и утехе,
постоје очи које жуборе
и оне што попут птица лете…

Постоје очи осмеха пуне
и оне што добротом говоре,
оне што те прекоре нежно
и подсећају на мајске зоре…

У тим очима цео свет стане,
све радости и бриге једне мајке,
у тим очима када љубав плане,
подсећа на ону из најлепше бајке…

Сећам се дана када сам их срела
и речи које су немо збориле…
све и када бих могла, а не бих хтела,
оне би ме у светлост претвориле!

(с) Миладиновић Сандра

ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ДРАГОЈ ПРИЈАТЕЉИЦИ ДАНИЦИ РАЈКОВИЋ

Недај да ме сневају

Недај тим другим да ме сневају у световима изатканим без нас Недај да те лажу како сам њих волела, како сам њих гледала како сам их сеном разодевала Недај ме Недај да ме сневају друге руке па да те лажу да сам им додиром мисли мрсила да сам им овим прстима жар жарила да сам … Настави са читањем “Недај да ме сневају”

Недај тим другим да ме сневају у световима
изатканим без нас

Недај да те лажу како сам њих волела,
како сам њих гледала
како сам их сеном разодевала

Недај ме

Недај да ме сневају друге руке
па да те лажу да сам им додиром мисли мрсила
да сам им овим прстима жар жарила
да сам их љубила а тебе обљубила
да сам обећала а нисам испунила

Недај да ме сневају те друге очи, ти туђи дани
Лажу када кажу да сам им шапатом звезде скидала
Нисам ја тек тако дељива

Недај ме

Недај други мушкарцима да буду Ти
Покажи колико ме имаш
шепури се мноме ко орденом
ко ловином
покажи како је знати да се воли и бити вољен

Недај тим другима да нас отму од нас
да те растргну од мене
Лажу када кажу да си ти човек за све жене
а да сам ја само илузија неостварива
бег и од сна

Недај им да ме сањају
Немој ме сневати
Што се одсањало
Одсањало се
Дошло је време да се снови остваре
Теби твоји
А мени моји

ЗЛАТАР – Миладиновић Сандра

ЗЛАТАР Стихом сањара, позови златара, па нек од злата, изатка врата, и гриву ата звезданог мора… Нек цела гора слави долине, па нек се жубор реке Расине, пренесе главама сунцокрета на све четири стране света… Заласком сунца које се шета, нека обиђе сребрне сводове, душа нек убере осмеха плодове, нека се трава промоли на прсте, … Настави са читањем “ЗЛАТАР – Миладиновић Сандра”

10488361_10203688284954922_2487890618630492308_n

ЗЛАТАР

Стихом сањара,
позови златара,
па нек од злата,
изатка врата,
и гриву ата
звезданог мора…
Нек цела гора
слави долине,
па нек се жубор
реке Расине,
пренесе
главама сунцокрета
на све четири
стране света…
Заласком сунца
које се шета,
нека обиђе
сребрне сводове,
душа нек убере
осмеха плодове,
нека се трава
промоли на прсте,
нек власима досегне
мирсне, густе ,
праменове
највише липе…
Нек славуј намигне сеници,
нек свитац наклон
учини пшеници,
зрелој попут медовине,
и нека се у то име
слави увек дан,
када је сањар од
златара затражио
златна врата….
пригрлио сан….

(с) Миладиновић Сандра

***Radenko Nastić

Smrti,rađanja,iluzija svitanja Poezija kao uteha,pozlata Za reči što sabrane na kraju Kao zbir krug-nulu daju. Decembar u julu,sleđeni prsti Pauk-vreme plete mrežu zena Napred otići,ali kuda? Iza horizonta koprena.

Smrti,rađanja,iluzija svitanja
Poezija kao uteha,pozlata
Za reči što sabrane na kraju
Kao zbir krug-nulu daju.

Decembar u julu,sleđeni prsti
Pauk-vreme plete mrežu zena
Napred otići,ali kuda?
Iza horizonta koprena.

DILBER OD ZLATA – Miladinović Sandra

DILBER OD ZLATA Na onoj strani zelenog lista gde se krije rosa, ćesto zaviri dilber od zlata, kada mu nebo otvori vrata… A, rosa je opet toliko nežna, da je dovoljno da on virne i sva usplahirena i rumena, nestane i izgubi se u visine… I ostaje samo želja koja se, kao klupko godinama prede, … Настави са читањем “DILBER OD ZLATA – Miladinović Sandra”

10488361_10203688284954922_2487890618630492308_n

DILBER OD ZLATA

Na onoj strani zelenog lista
gde se krije rosa,
ćesto zaviri dilber od zlata,
kada mu nebo otvori vrata…
A, rosa je opet toliko nežna,
da je dovoljno da on virne
i sva usplahirena i rumena,
nestane i izgubi se u visine…
I ostaje samo želja koja se,
kao klupko godinama prede,
veća i jača od vremena,
nadživeće sve glave sede,
sve nemire i izdaje ,
rastanke bez reči…
Na onoj strani gde se krije rosa,
nemirno oko niko ne spreči….

(C) Miadinović Sandra